Српски језички атеље
Српски језички атеље => Језик је огледало душе => : Belopoljanski 23. 10. 2010. у 20.12
-
До скора сам мислио да се „ди“ у екавским крајевима говори једино у Војводини, евентуално у оној Азбуковици у централној Србији. Скоро гледам неки филм са Петром Краљем у главној улози, где глуми сељака из околине Крагујевца, па и он говори „’ди“, уместо очекиваног „где“ или „’де“. А такође и Нушићев Јованче Мицић из Јагодине из „Пута око света“ говори „’ди“.
Како се та појава назива у екавским крајевима? Икавизам? У Војводини има и још примера, рецимо сикира уместо секира (ијек. сјекира), и поједини глаголски облици попут видио, живио, трпио итд. Истичем разлику од ијекавице где би било нпр. видјети, (он је) видио, (она је) видјела, јер се овде ради о облику видити, видио, видила.
Колико су раширени такви облици по екавским крајевима и које је објашњење за њихово постојање? Конкретно ме занима за ово „’ди“, где и у којим крајевима централне Србије се тако говори и колико је то распрострањено?
-
До скора сам мислио да се „ди“ у екавским крајевима говори једино у Војводини, евентуално у оној Азбуковици у централној Србији.
Azbukovica je u zapadnoj Srbiji i nije ekavski kraj, nego je baš ikavska oaza (danas, međutim, verovatno već izumrla) okružena sa svih strana ijekavskim narečjem (danas manje-više ekavizovanim). ;)
I u mnogim ijekavskim govorima se analogizuje živiti, živio, živila, živili; trpiti, trpio, trpila, trpili; mrziti, mrzio, mrzila, mrzili itd. Nije u svima glasovni odnos kao u književnom ijekavskom narečju, je : i : je : je. No, naravno, iako je rezultat isti, slažem se s tobom da je taj proces verovatno sasvim nezavisan u ikavskim, u ijekavskim i u ekavskim govorima.
-
Историјски је познато досељавање Далматинаца у Банат и у Бачку, још у предтурско време и време неуспешног ширења католичанства на југу Угарске, када су угарски краљеви покушали са далматинским глагољашима, верујући да ће народ прећи на католичанство када га чује на свом језику, а да је до тада имао отпор према латинском и мађарском. Међутим, како веле хроничари, шизматички народ је био толико „проклет“ да су чак и те глагољаше превели на шизму, а сами постали још беснији шизматици него што су били.
Даље, у 14. веку је било досељавања већег броја православних породица из Хума у Банат и Бачку, а у 17. веку, са истог подручја, већег броја католичких у Бачку у троугао Баја–Суботица–Сомбор, чији су потомци данашњи Буњевци. Матерњи говор бачких Буњеваца је икавски.
Занима ме, са лингвистичке стране, да ли су ти икавизми објашњиви без обзира на поменуто кретање становништва, или би објашњење за ту појаву требало тражити управо у њима?
Даље, Ђорђе, ти си ми прави човек коме бих поставио то питање, пре неколико година сам у неком новинском чланку прочитао неко мишљење да је територија Рашке била такође икавски крај, а да је ијекавица израз који је настао сударом влашког становништва са словенским језиком у динарским пределима и да се одатле ширио. Делује ми невероватно, али ме занима твоје мишљење, као и за оно „ди“ по Шумадији, одакле то?
-
Занима ме, са лингвистичке стране, да ли су ти икавизми објашњиви без обзира на поменуто кретање становништва, или би објашњење за ту појаву требало тражити управо у њима? […] као и за оно „ди“ по Шумадији, одакле то?
Jesu, mogu se objasniti i bez uticaja ikavaca. Doduše, ne znam kako se „zvanično“ u dijalektologiji zaista objašnjavaju, ali moguće je pojavu toga /i/ u ekavskim govorima objasniti i uticajem ikavaca (gde ih je bilo, ako ih je bilo), ali i glasovnim promenama i analogijama unutar samih ekavskih dijalekata, koje ne bi bile tipološki uopšte neobične. Verovatno će Joe to znati, ovi dijalekti u pitanju njemu su i mnogo bliži nego meni. :) Ja nisam ni znao da ima di u Šumadiji. (Znao sam za sikiru, to je prosto leksički ikavizam i u mnogim ekavskim i u mnogim ijekavskim govorima, kao što je, recimo zenica i u ijekavici leksički ekavizam, a uljez i u ekavici leksički jekavizam. To nije neobično.)
Даље, Ђорђе, ти си ми прави човек коме бих поставио то питање, пре неколико година сам у неком новинском чланку прочитао неко мишљење да је територија Рашке била такође икавски крај,
Nema govora! :) Bilo je tih pretpostavki pre šezdeset—sedamdeset godina, kako je tobože ikavica bila u početku raširena čak do Šumadije, pa su je ekavica i ijekavica docnije zamenile, ili kako je čakavsko narečje ikavskog izgovora originalno obuhvaćalo celu Bosnu, pa je tek kasnije tu došla štokavština, itd., ali to su bile fantazije tadašnjih dijalektologa, samo takve. :) One su i nastale upravo zbog tih sporadičnih „ikavizama“ u ekavskim i ijekavskim dijalektima, i par nekih drugih jezičkih crta po bosanskim dijalektima i stećcima, koje tadašnji dijalektolozi nisu umeli objasniti drugačije nego trpajući sve to u nekakav ikavski ili „čakavski“ supstrat, ili šta već, ali to je odavno napuštena hipoteza. Nema govora o tome — kako su glavnina ekavice, ijekavice i ikavice rasprostranjene sad, tako su manje-više bile i u srednjem veku, otkako je jat zamenjen svojim ekavskim, ijekavskim i ikavskim refleksima. Te „ikavizme“ treba objasniti na drugi način, nemoguće je da su Srbija i istočna Bosna bile izvorno ikavske, pa onda nekim čudom prelazile na ekavicu i ijekavicu, a kamoli još i čakavske. :)
а да је ијекавица израз који је настао сударом влашког становништва са словенским језиком у динарским пределима и да се одатле ширио. Делује ми невероватно, али ме занима твоје мишљење
Da, to je mišljenje svojedobno bio izneo Ljuba Stojanović, ali drugi (i to oni tada najuticajniji) dijalektolozi su odmah odreagovali neslaganjem, i to njegovo mišljenje nikada nije bilo prihvaćeno; ostalo je prosto mrtvo slovo na papiru.
Međutim, nije to toliko neverovatno. Sloveni su upravo i naišli na jak vlaški (= romanizovani ilirski, albanski, rumunjski, kako god) supsrat i adstrat u dinarskim krajevima, tamo gde je i nastala ijekavica, pa se odatle seobama širila; a ta promena jata (otvorenog vokala prednjeg reda) u diftong tipa /ie/ jeste upravo karakteristična rumunjsko-albanska crta. (I rumunjski i albanski su proveli istu promenu u svojem vokalizmu!)
Tako da nije nemoguće, i možda zaista ima tu nečeg, nekih ranih balkanskih kontakata, ali je malo teško to dokazati (prvo, jer postoji jedna vremenska distanca; drugo, jer postoji i mala prostorna distanca; treće, jer je istorija albanske fonologije izuzetno zamagljena i još nedovoljno istražena, itd.); zato to i nije baš prihvaćeno u našoj dijalektologiji. Ja se mučim već neko vreme da uspijem naći tu vezu, ako zaista postoji, jer mislim da je Ljuba Stojanović mogao biti i u pravu; ali me ti problemi koje nabrojah još uvek u tome sprečavaju. ;)
-
Феноменалан одговор, хвала. Драго ми је ово за икавицу у Шумадији да ипак нисам бубнуо неку глупост, него да се ради о стварној тези, без обзира на то што је одбачена.
Ни ја нисам знао за ди у Шумадији, док га повремено нисам чуо у филмовима, код глумаца који играју лик шумадијског сељака или човека из народа и пре неки дан код Нушића, док сам прелиставао „Пут око света“.
-
Па како ниси, зар ниси никад чуо за оно: Седи ди си, јер ни за ди си ниси? :)
-
Јесам, само сам мислио да је то банаћанска поштапалица. [blb]
-
Па како ниси, зар ниси никад чуо за оно: Седи ди си, јер ни за ди си ниси? :)
Или: "Ди ћеш деш?" што би значило: "Где ћеш да идеш?" и такође се користи у Шумадији (првенствено у сеоским срединама).
-
Е па и ја тако причам, увек поздрав са „ди си ти“.
-
Бај д веј, треба ли апостроф код ди? Ја га не бих стављао.
-
A gde?
-
Пошто је ди од гди, писао бих ’ди… Али, опет, гди није стандардна реч, не знам.
Ако имамо и ’дигод и гдигод, ту бих стављао апостроф.
-
Aha, nije mi to padalo na pamet…