Српски језички атеље
Српски језички атеље => Правопис => : J o e 6. 12. 2011. у 14.58
-
С мејла:
Drugačije, drukčije, drugojačije- šta je pravilno i da li postoji objašnjenje za nastanak druga dva oblika?
-
Све је правилно, а допуштени су и облици друкчи, другојачи, другојачан и другачи.
Код Клајна у Творби нема суфикса̂ -чи, -чији, -ачији и сл. (чак ни у првој тачки где помиње суфиксе који се јављају само у једној речи), нити се помиње икоји од ових придева и прилога (што ме чуди), али да покушамо разложити како је настао придев: друг(и) + -чи [јед. по зв.] → друкчи, тј. друга + -чи → другачи, па кад додамо прид. дометак -ји, добијамо другачији, друкчији. Другојачији је постало преко другојак(о), што Клајн описује дометком -ак: „[…] Јавља се у три изведенице од бројева — једнак, двојак и тројак. У последњим двема основа је узета од збирног броја, […]“, али не помиње другојако (в. РМС). Но творбени образац је исти.
Ево шта каже Скок:
drugi, druga, određeni pridjevski brojnik i neodređena zamjenica »alius, secundus«, razlikuje se danas semantički, morfološki i akcenatski od poimeničenog neodređenog pridjeva drug, pl. druži, običnije drugovi »sočius«; drugi ide po složenoj zamjeničkoj deklinaciji, drog po deklinaciji o. Glede akcenatske varijacije upor. dug i dug (v.), múka i muka (v.), koje su etimološki istog izvora kao i drugi i drug. Rijedak neodređeni pridjev očuvao se samo u složenici f samodrúga (ŽK) »sinonim: noseća, u drugom stanju«, sa(ri)druga (Crmnica) »idem«. Izvedenice su različite, ali veoma brojne od oba značenja.
I. Od drugi: prilozi sa sufiksom -ъа(а) (v.): drûgda, odatle ima Vuk drügdaš, -eš sa -š od dvaš i triš, pored drükša (18. v.) = drukšaj = druš (sjeverna Dalmacija) »sinonim: katkad «; sa sufiksom dé (v.): drugdje pored druže (Crna Gora) = drugovale = drugóvdje (Matejić) < starije drugojde, glede -oj- > ov v. niže; na -ice, -ić, -oč, -ič, -ja: drugice = drugie (ugarski Hrvati) = drugoč(e) (15. v., čakavci i bosanski pisci), odatle enominal podrugočlt (ŽK), drugoč (Marulić) = drugovišti (15. v.) = drugojšti = drugović (15. i 16. v.), drugoviS = drugojci (13. i 14. v.) = drugovlja < drugvo(i)ja; na -amo: drugamo pored drugoj am(o~); na -ako, -ač: drugojako (Crna Gora, Dubrovnik), drugak(o) = drugočак (ŽK i hrv.-kajk., 17. i 18. v.); na -иа(ъ — a): drugud(d) = drükuda (Crna Gora, prema kuda). Umetak -oj- nalazi se i u pridjevima: drügojak (17. v.) = drügak, drugojačī (18. v.) = drugojači (Kosmet) = drugojàčiji (Vuk) pored drugovačijī (Vuk, Hercegovina, Dalmacija, Dubrovnik) = danas drugačiji prema -iji u komparativu (znatniji, finiji) pored drukč(ij)ī — drukši (Kosmet), odatle prilog drukčije, sa sinkopom samoglasa a prema drugda. Umetak -oj- potječe od pridjeva dvoj, dvaja, -e, trőji,· gdje je to ie. sufiks -οίο (upor. gr. δοιός). Po analogiji izvedenica odatle: dvojak, trojak prenijet je -oj- i u drugb + oj + āķī. Promjena j > v nastala je prema rukovet za rukojet (v.), vjerovatan za vjerojatan (v.). U složenicama: druginaest (17. v.) »sinonim: dvanaestu, drugobratučed m (17) prema drugobratučeda f, drugòjagnjenica f. […]
Друкши помиње РМС, али даје одредбу „покр.“, тако да тај облик није део књижевног језика. Ако бисмо синхронијски објашњавали друкчи, вероватно бисмо га описали суфиксом -чи. Иначе, дијахронијски, вреди Скоково објашњење: „Umetak -oj- potječe od pridjeva dvoj, dvaja, -e, trőji,· gdje je to ie. sufiks -οίο (upor. gr. δοιός). Po analogiji izvedenica odatle: dvojak, trojak prenijet je -oj- i u drugb + oj + āķī.“
Џо?
-
Nije, manje je pravilno drugojačije, jer RMS sa tog oblika upućuje na ova druga dva. (Inače, nisam imao pojma da postoji drugojačije dok taj oblik nisam primijetio kod Đorđa.)
-
РСЈ, наравно, доноси само три испрва споменута облика. Остале и не наводи. Зар теби, Шоми, „друкчи, другојачи, другојачан и другачи“ не звучи покрајински?
Тако даје и Клајн, с тим што се другојачије наводи накнадно, у загради, а ја бих рекао да се и осећа помало (ако не и помного) архаично.
Данас је без сумње то творбено раздвојиво друг-ачији ’који је други од оног с којим се упоређује’ (с тим ваљда јединачним суфиксом) и никако другачије да би могло бити мотивисано.
Историјски је то мање-више прозирно: *друг-ој-ак с компаративом другојачији даје све остале облике фонетски, од којих је најбитније схватити другојачији > другачији (оја > оа > о, као мојега > мога). С испадањем некада ненаглашеног а добили смо облик с једначењем по звучности: друкчији.
(Једино би требало више размислити о томе зашто од сажимања није остала дужина на а.)
-
Зар теби, Шоми, „друкчи, другојачи, другојачан и другачи“ не звучи покрајински?
Звучи ми, зато ме и не чуди што их нема у РСЈ.
-
Mislim da mi je najprirodnije drugačije, mrvicu manje drukčije, a drugojačije donedavno nisam znao da postoji. Šta kažu ostali?
-
Чуо сам за другојачије, али као својеврстан стилски архаизам. На пример, код писаца из Војводине из 19. века или у текстовима који се тичу црквене тематике, некако ме на то највише асоцира. Нисам је чуо (или приметио) у обичном свакодневном говору. (А и ту ме асоцира на покојног деду, некако ми личи на реч коју би волео да употребљава.)
-
Mislim da mi je najprirodnije drugačije, mrvicu manje drukčije, a drugojačije donedavno nisam znao da postoji. Šta kažu ostali?
Управо тако и ја осећам.
-
Mislim da mi je najprirodnije drugačije, mrvicu manje drukčije, a drugojačije donedavno nisam znao da postoji. Šta kažu ostali?
Drugačije - neutralno, drukčije - markirano kao formalno, drugojačije - kao arhaično; drugače, drukče, drugojače - nepravilno.
-
Другачије или друкчије?
-
Колико ја знам, може и једно, и друго:
Он то ради мало другачије
Друкчије би било погрешно
-
Da, samo je drukčije malo markirano kao formalno, rekao bih, tj. drugačije je neutralno/neutralnije.
-
Ja uopšte ne osećam tu razliku.
-
I meni je drukčije markirano, ali nikako kao formalno. Oba su naravno potpuno standardna.