Српски језички атеље
Српски језички атеље => Језик је огледало душе => : J o e 9. 10. 2010. у 20.53
-
Данас ме је Болов одговор на Вокабулару (http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=6212.msg60083#msg60083) подстакао да размислим зашто кажемо алнасер уместо правилног анласер. Да ли не познајемо стране језике или смо условљени фонолошким дистрибуцијама свог језика? Потражио сам је ли заиста група /лн/ чешћа него /нл/. Испало је — неупоредиво, око 100 пута. У Речнику Матице српске има нешто преко 10.000 речи са групом /лн/, а тек око 100 са /нл/.
Погледао сам и каква је структура тих речи — на којим „шавовима” имају ове групе. Скоро без изузетка /л.н/ се налази испред последњег вокала придева (и аналогних прилога) који у ном. јд. имају -лан, где је а непостојано. Ту мањи део чине придеви српског порекла изведени од именице на -л (болно, двокрилни) и њихове изведенице (болница, околност), док већину заузимају придеви латинског порекла на -alis (експериментални, монументални, централни, формални и хиљаде других) или са сличним завршетком.
Код ових других пак, са /нл/, увек се ради о творбеном шаву. Од домаћих твореница, то су оне са суфиксима турског порекла -лук, -лија и -ли код основа на -н (султанлија, циганлук, гурманлук, шенлук, и одатле: шенлучити, шенлучење; и у именима: Зејтинлик, Османлије) и префиксали са ван-: ванлитерарни, ванлитургијски. Стране речи имају непрозирне елементе у нашем језику, али су сложене у језику изворнику: манлихтер, Рајнланд, Гренланд, даунлоуд, онлајн. Једина чисто домаћа реч с овом секвенцом јесте дијалектизам оданле (’оданде’, по аналогији са одавле).
Вероватно је могуће да анласер не опстаје зато што мали број речи има ову групу близу почетка речи, али сигурно и зато што ниједна друга реч не почиње на анл-. Ниједна, додуше, осим глагола анлаисати из РСАНУ, који — да буде још занимљивије — такође има варијанту са метатезом: алнаисати.
Ово је, у ствари, мој одговору Болу (Болоу?). :)
-
На исту ситуацију би наишао и кад би анализирао зашто људи говоре инфракт умесо инфаркт.
-
Па да. Има много више речи које почињу на инфра- и завршавају се на -кт него што има оних на инфа- и на -ркт.
-
Iskreno, i napisao sam taj komentar da bih isprovocirao tvoj ili Đorđev odgovor. :)
Super si se dosetio da pretražiš rečnik, ja sam imao u vidu samo fonetsku prirodu realizacija fonema /l/ i /n/ i dve su mi stvari pale u oči: 1) /n/ se pred /l/ ne realizuje kao (centralni) alveolarni nego kao lateralni (alveolarni) nazal, pa bi metateza mogla da dođe kao preventiva potpunoj asimilaciji, 2) /l/ je likvida, a likvide i u dijahroniji i u sinhroniji često menjaju položaj u reči. Ali presudno je verovatno to što je grupa /nl/ niskofrekventna.
-
И је ли Бола или Болоа?
-
Ma svejedno, kako želiš.
-
Вероватно је могуће да анласер не опстаје зато што мали број речи има ову групу близу почетка речи, али сигурно и зато што ниједна друга реч не почиње на анл-. Ниједна, додуше, осим глагола анлаисати из РСАНУ, који — да буде још занимљивије — такође има варијанту са метатезом: алнаисати.
Од оних који доследно говоре анласер, чујем изговор ан-лàсер, док је код оних који врше метатезу наглашено ȁнласер. Претпостављам да је због места творбе и природе посла којим се бави 99% људи који активно користе ову реч.
-
Ја сам то увек преводио са електропокретач, и тако и говорио. Наравно, пошто је швапска реч, знам како гласи и у оригиналу и као позајмљеница, али ја је никад нисам користио ван немачког.
-
Овога има и у француском. А и у италијанском .
Да кренем полако. Морам да упоредим, пошто ми из фонетике упоређујемо српски и све остале језике из романске групе, мада је довољно да знамо да упоредимо српски и француски, а по жељи можемо остало, пошто смо помињали на часу (што добро дође јер смо подељени у групу Шпанци и Италијани (а још забавније је када се незасито створење пријави на факултативни португалски и јутарњи страни језик [bag] [ccc]))
Ми смо поменули инфаркт-инфракт и варјача-вајрача
Е, сад.. Као та фонетска промена (могу рећи промена?) је из латинског formaticus па имамо у фр. frоmage а у италијанском formagio. И наравно да сам ја седела целу ноћ и исплакала што не могу да провалим шта се десило са остатком -ticus.
У фр. се мењају ликвиде Р и Л. ставићу ове примере: infarctus-infractus, breloque-berloque.
E, sad.. Оно што је Јое написао се може (бар ја мислим) применити и на ове речи у страном језику, као већи број речи садрже на почетку речи ЛН па из тог разлога долази до метатезе. То је одна вероватно и код ових примера горе из страних језика. Али то бих морала већ да проверим у речницима.
Али, занима ме оно што је написао Боло. Ок, у оним примерима је Н испред Л. А шта ћемо са ФР, РЛ. Има ли то везе што су један испред другог, раздваја их неки вокал, где се они налазе (место творбе, па онда звучност…)
Е, сад.. у фр. Н је назал(сонант, звучан), Р је вибрант(ликвида, сонант, звучан), Ф је фрикатив (консонант, безвучан и сад ми стаде мозак.. лабио.. гррр). Можда и то има везе?
Пошто знам да фр. језик тежи да има сугласник-вокал-сугласник-вокал (па ћак и уметне немо е ако се нађу три сугласника), па онда онако размишљам да можда и овде има нека цака. Да се не трпе(као озвучавање претходног или следећег сугласника), или утиче неки глас и тражи промену места, јер се налази на овом или оном… Боо.. (опет размишљам наглас.. [bag])