Zanimljiv tekst, mada ništa spektakularno novo. Ipak, zanimljivo je pročitati mišljenje…
Kad bi jezik bio jedan od osnovnih elemenata nastanka nacije, onda nikada ne bi nastala nijedna od nacija Zapadnog Balkana jer govore istim jezikom. Tako da je naš primjer baš zorni dokaz da jezik nije osnovni element nastanka nacije. I postojanje većine drugih nacija u svijetu potvrđuje isto. …. Raščlanjivanje u navodno četiri jezika je na razini fikcije. Uopće ne bi pitanje jezika trebalo biti važno nijednoj novonastaloj naciji. Evo jedan primjer iz našeg neposrednog okruženja: relativno mlada austrijska nacija nastala je nakon 2. svjetskog rata, a činjenica da njihovim jezikom govori još nekoliko nacija u susjednim državama nimalo nema utjecaj na visok austrijski nacionalni ponos. To nam govori da naši političari neosnovano šire uvjerenje da je jezik od životne važnosti za postojanje nacije. Njihov mentalni rezon je zarobljen još u davnom 19. stoljeću kada su neki intelektualci poput Karla Marxa neispravno izjednačavali naciju i jezik.
: Одг.: Snježana Kordić: Forsiraju netočnu percepciju jezične stvarnosti
: Father Jape14. 02. 2014. у 14.26
Evo šta jedan drugi, mlađi hrvatski lingvista veli (apropo Kordićkinog nešto starijeg napisa):
: Mate Kapović, Jezik i konzervativizam
Međutim, dok je u kritici purizma autorica u potpunosti u pravu, što se kritike nacionalizma na drugoj razini tiče, vezano uz raspravu hrvatski/srpski, propušta uvidjeti da je i hrvatskosrpski zapravo politički projekt (premda ideološki drugačije naravi) kao i separatistički jezični projekti poput zasebnoga hrvatskoga, srpskoga, bosanskoga/bošnjačkoga i crnogorskoga. Što se tiče razine standardnoga jezika ‒ književne/standardne štokavštine ‒ hoće li se tu govoriti o jednom pluricentričnom standardnom jeziku (kao u slučaju engleskoga) s više varijanata ili će se govoriti o vrlo bliskim standardnim jezicima (kao u slučaju indonezijskog i malajskog), to ništa suštinski na stvari ne mijenja. Riječ je zapravo o političkom pitanju par excellence koje na jezičnu realnost nema nikakvog utjecaja ‒ i zastupnicima je teze o različitim standardnim jezicima potpuno jasno da odnos hrvatskoga i srpskoga standarda nije jednak odnosu npr. hrvatskoga i slovenskoga a kamoli hrvatskoga i talijanskoga. Stoga je rasprava o nazivu jezika zapravo čista političko-terminološka rasprava i potpuno je bespredmetna, pogotovo ima li se na umu činjenica da se podjela jezikâ ionako i drugdje uvijek zasniva uvelike na političkim razlozima (standardiziranosti, državnim granicama itd.). Udaljimo li se pak samo od razine standardnoga jezika i govorimo li o jeziku i na dijalekatskoj razini (a to je uvijek bila i još uvijek jest bitna dimenzija Tazastupnikâ hrvatskosrpskoga), tu je posve jasno da hrvatskosrpski (iliti, politički korektnije, srednjojužnoslavenski kao cjelina koja se sastoji od kajkavskog, čakavskog, štokavskog i torlačkog) nije ništa stvarnija pojava od zasebnoga hrvatskoga, srpskoga itd. I u jednom i u drugom slučaju je riječ o nasumičnom, povijesno i politički uvjetovanu, odsječku iz južnoslavenskoga dijalekatskoga kontinuuma (Kapović 2011a: 149‒152), pri čemu hrvatskosrpski kompleks (za koji njegovi zastupnici često gordo smatraju da je strogo znanstven) nije ništa manje oblikovan nacionalnim (a ne jezičnim!) granicama od posebnoga hrvatskoga, srpskoga itd., jedino što je u tom slučaju riječ ne samo o jednoj nacionalnoj državi nego o više njih. No sama činjenica da se »zanemaruju« državne granice unutar hrvatskosrpskoga nimalo ne mijenja činjenicu da hrvatsko-slovenska i srpsko-bugarska državna granica nisu istodobno i dijalekatske/jezične granice te da je takvo izdvajanje dotične jezične (hrvatskosrpske/ srednjojužnoslavenske) cjeline jednako politički uvjetovano i dijalektološko-genetski neopravdano kao i bilo koje drugo.
Hm, pa sad. Nije da nije u pravu, ali brate, ni Snježana nije u krivu. My bottomline is: nije neophodan poseban jezik da bi jedna nacija postojala. TO je ono što je apsurdno u celoj toj priči. A svaka naučna diskusija o tome da li je nešto jezik ili nije, mislim da je dobrodošla i ne vidim zašto se o tome ne bi moglo raspravljati, naravno, samo pod uslovom da je rasprava oslobođena nacionalističkih boja.
Srpskohrvatski jezik u smislu sistema srpskohrvatskih dijalekata jeste ideološka izmišljotina (na isti način kao što je to i hrvatski, pa i srpski, a uostalom i skoro svaki jezik u tom smislu), ali srpskohrvatski kao jedan pluricentričan standardni jezik, zasnovan na jednom "organskom" dijalektu, jeste činjenica koja se ni na koji način, nikakvim primerima i kontraprimerima, teorijama i ideologijama ne može osporiti.
: Одг.: Snježana Kordić: Forsiraju netočnu percepciju jezične stvarnosti
: Father Jape13. 05. 2014. у 17.14
Marko Simonović s lokalne Katedre za opštu lingvistiku, a sada doktorand u Utrehtu:
Ovako se svi bave minornim razlikama, a još uvek je najozbiljnija dinamika u jeziku u tome da svi, od kajkavaca do torlaka, prelaze na novoštokavski standard, znaju ga bolje nego ikada, uče svoju decu samo njemu, te je zapravo još uvek na delu konvergencija, samo onog tipa koji nikoga ne zanima jer nije politički zanimljiva.
: Одг.: Snježana Kordić: Forsiraju netočnu percepciju jezične stvarnosti
: Father Jape 6. 10. 2014. у 22.23
Prošlonedeljna emisija, gostovali Midhat Riđanović, Veljko Brborić, i još neki.
Ништа ниси пропустио, причали људи сат времена и апсолутно ништа нису рекли. :D Српски народ, црногорски ђетићи и босанска раја сматрају углавном да имамо један заједнички језик (уз понеку домаћу будалу која каже да је све то српски), док су хрватско пучанство њихови језикословци убедили како хрватскосрпски, како га они зову, никад није ни постојао нити је могао постојати те стога једногласно вели: нека сваком своје. Горепоменути чика Ранко држи пак да је све то хрватски језик, остали су изведени из њега, зато рекох да је њега требало довести у емисију, да се бар мало разонодимо. :D
Сума сумарум: у босанској/бошњачкој норми може све, да се нико не би наљутио, прича нам Мидхат и извинио се што му нису ту тумачи за српски и хрватски; Хрвати раде не чишћењу језика (иначе „екстремно србизираног“), што укључује и избацивање све школске књижевности нехрватских аутора, збори њихова представница у овој емисији; најбољи су опет, наравно, Срби: нема пуристичких склоности нити велике ревизије лектире, каже Вељко, ми волимо југословенство (између редова); црногорска представница беше занимљиво изненађење, јер је у сукобу с њиховом академском струјом која нормира ову варијанту и тако. Једна симпатична емисија уздржаних саговорника, како бисмо дочекали и следеће издање с неком новом темом.
П. С. Ако неко прати ово редовно, је ли била емисија с темом историје на овим просторима задњих 25, 30 година? Занимљиво би било гледати и слушати како је свака зараћена страна претрпела по милион жртава, друге две стране били су агресори, док су се ови први само бранили (овако ја замишљам то).
Да, она што ће бити bad guy (!) јер чисти хрватски језик од свих туђица. [bljak] Да бар доживим да направе себи очишћен језик који се стварно неће 100% разумети.
: Одг.: Snježana Kordić: Forsiraju netočnu percepciju jezične stvarnosti
: Father Jape13. 10. 2016. у 18.20