Српски језички атеље

Српски језички атеље => Граматика => Прозодија => : Duja 19. 02. 2016. у 13.37

: Imámo
: Duja 19. 02. 2016. у 13.37: S mejla:
Možete li mi reći postoje li neka pravila koja vladaju naglašavanjem glagola – konkretno me zanimaju glagoli kao što su imati, doneti, umeti i bezbroj sličnih, koji u licima množine prezenta imaju dugouzlazni naglasak: npr. imámo, donesémo, umémo.

Je li ovakav naglasak pravilan, je li jedini pravilan, i u kakvom je statusu naglašavanje koje ga pretvori u kombinaciju kratkouzlazni + zanaglasna dužina? Jesu li obe norme daničićevske ili je ova potonja uvedena mnogo, mnogo kasnije i je li uopšte standardna?
: Одг.: Imámo
: Duja 19. 02. 2016. у 13.46: Iz ličnog ugla: ja te naglaske osećam kao tipično (staro-)vojvođanske (tj. pre ću ih čuti od starih laloša nego u mlađoj generaciji), mada je verovatno pojava raširena i drugde po Srbiji. Ja potičem iz severne Bosne, i kao i ostali govornici iz BiH i Hrvatske, naglašavam te glagole kao ìmāmo, donèsēmo, ùm(ij)ēmo.
: Одг.: Imámo
: Father Jape 19. 02. 2016. у 14.43: Ja sam ih čuo i od omladinaca iz Šapca, a ja mislim i Valjeva i Ljiga.

A čini mi se da nisu, bar danas, karakteristični za onaj južniji deo zapadne Srbije, dakle užički kraj, koji je tradicionalno istočnohercegovački a ne šumadijsko-vojvođanski.
: Одг.: Imámo
: J o e 19. 02. 2016. у 16.28: За западну Србију свакако јесу, чак и међу млађима — потврдиће Ранчер, а ја мислим да се то протеже и у Црну Гору. Заправо, цела Србија тако говори, осим већих градова.

Оба акцента (ѝма̄мо, има́мо) норма признаје, с тим што се овај други осећа као регионалан и избегава у културним центрима. Но, тај је и старији, код Вука и Даничића једини. Ѝма̄мо је у српскохрватској норми засигурно од 1960, у Белићевим приручницима из 1920-их тек стидљиво.
: Одг.: Imámo
: Father Jape 19. 02. 2016. у 16.46: Meni se čini da sam svojevremeno stekao utisak, ali ne sećam se sad tačno zbog čega odnosno koga, da je има́мо bilo i u Beogradu vrlo uobičajeno kod govornika rođenih pre Drugog svetskog rata.
: Одг.: Imámo
: J o e 19. 02. 2016. у 16.57: Јесте сигурно, макар зато што му је база (била) косовско-ресавски. (Додуше, ѝмати у великом делу Србије, укључујући и Београд, има презент и̏мам, али то свеједно важи за друге глаголе с краткоузлазним на презентској пенултими.)
: Одг.: Imámo
: Rancher 19. 02. 2016. у 17.15: Није честа појава, али сам свакако чуо, претежно код старијих. Изузетак је једна другарица с којом сам ишао у средњу, иначе из Пожеге, док код других Пожежана то нисам приметио. Јако је упечатљив (и мени иритантан) акценат, па сам је свако мало исправљао. :blush: Видим да није поменуто иде́мо.
: Одг.: Imámo
: Father Jape 19. 02. 2016. у 19.51: Poslušao sam malo snimke dedinih sestara sa Zlatibora, našao sam samo ovo:
zа̀rа̄dimo
nè vodīte
ìzīđemo

Međutim našao sam gomilu kul stvari poput zа́njga i únjga (< za njega, u njega), vóđe i nóđe (<ovdje, ondje) i sa sudо̀vima i sa šatо̀rom. ::)
: Одг.: Imámo
: J o e 19. 02. 2016. у 21.23: Да, некада су акценатске парадигме биле много шареније, сад теже упрошћавању. Мада је тип ју̀на̄к-јуна́ка много отпорнији од свѐдок-сведо̀ка.

Запањи ме, Ранчеру: ја знам људе из Чачка, Ужица (за Пријепоље не могу да тврдим), и младе и старе, који истрајавају на том дугоузлазном, неасимиловани у срединама где је акценат 1/2. л. мн. презента аналошки.
: Одг.: Imámo
: Тузор 20. 02. 2016. у 07.41: : J o e 19. 02. 2016. у 16.28
За западну Србију свакако јесу, чак и међу млађима — потврдиће Ранчер, а ја мислим да се то протеже и у Црну Гору. Заправо, цела Србија тако говори, осим већих градова.

Оба акцента (ѝма̄мо, има́мо) норма признаје, с тим што се овај други осећа као регионалан и избегава у културним центрима. Но, тај је и старији, код Вука и Даничића једини. Ѝма̄мо је у српскохрватској норми засигурно од 1960, у Белићевим приручницима из 1920-их тек стидљиво.

Да, рекао бих и ја да је тако. Често изговарам има́мо, посебно када једном речју одговарам на одговарајуће питање. Запазио сам да доста људи изговара ту реч и са дугоузлазним акцентом на другом слогу отпозади, и са краткоузлазним на првом слову, зависно од прилике. Изговор са дугоузлазним акцентом чујем у местима на простору и Рашког и Моравичког округа. И у већим местима се задржава, и поред утицаја "убрзаног" начина живота на изговор односно акцентуацију.
: Одг.: Imámo
: Rancher 20. 02. 2016. у 12.25: : Father Jape 19. 02. 2016. у 19.51
Međutim našao sam gomilu kul stvari poput zа́njga i únjga (< za njega, u njega), vóđe i nóđe (<ovdje, ondje) i sa sudо̀vima i sa šatо̀rom. ::)
Во́ђе и но́ђе јесте кул. :D Или гора́мо и доља́мо. Уобичајено је и сажимање везника да с глаголом уз који стоји, нпр. дурадимо, дидемо, дузмемо…

Из коментара:
У овијем крајевима показни облици: вудије, вамодоле, вако, онудије, вамогоре. Питалице: Ош(оћеш ли) Куш(куда ћеш) Шташ(шта ћеш-Шта си шћео) ма лудило.

: J o e 19. 02. 2016. у 21.23
Запањи ме, Ранчеру: ја знам људе из Чачка, Ужица (за Пријепоље не могу да тврдим), и младе и старе, који истрајавају на том дугоузлазном, неасимиловани у срединама где је акценат 1/2. л. мн. презента аналошки.
Такав је случај у Косјерићу и Пожеги. Питао сам друга из Севојна и његову сестру, рекли су потпуно исто као и ја, да знају о чему причам и да су чули претежно код старијих. Могли бисмо питати Ђорђа Божовића, ако је човек жив.
: Одг.: Imámo
: Duja 22. 02. 2016. у 10.43: Prilog raspravi s mejla:
Jutros čitam temu o akcentima. Zanimaju me dve stvari:

1. Šta kaže norma o naglašavanju glagola poput „dovesti”, „razvesti”, „izvesti”: čuju se KU naglasak na prvom slogu i KU na drugom. Koji je pravilan, a koji je stariji, Vukov?

2. Korisnik Joe kaže: „Јесте сигурно, макар зато што му је база (била) косовско-ресавски.” Znači li to da su Vuk i Đuro DU u spomenutim glagolima uzeli iz kosovsko-resavskog???