Zajedno

[Duja]

Ali naglašavanje, koje često implicira pleonastičnost i redundanciju, jeste prevashodno stvar stila, a ne standarda, odnosno norme. Ne vidim šta se tu ima normirati. Verovatno ćemo se, bar delimično, složiti da li neko ume lepo i koncizno da se izražava, ali estetske kategorije su umnogome van domena standardnog jezika.

[Farenhajt]

Možda i nisu. Ne bi se toliko široko raspredalo o negativnim uticajima funkcionalnih stilova da u standardu nije ni od kakvog interesa estetska vrednost izražavanja.

A kako je već rečeno, naglasak se veoma često može ostvariti i metodima koji uopšte ne uključuju nikakve redundancije ni pleonazme - nego su ljudi jednostavno ispreparirani da ih koriste, jer tako zvuče "učenije" (pošto visokoparni funkcionalni i birokratski stilovi obiluju pleonazmima).

[Duja]

Kako to već biva, sa rasprave odosmo na meta-raspravu…

Ne bih se složila da je sa svojom suprugom višak, to jest može i ne mora da stoji. Kad bi stajalo, značilo bi da se naglašava (dakle, ne ide sa komšijinom ženom). S druge strane, kad ne bi stajalo, podrazumevalo bi se da mu društvo pravi njegova supruga.

No, za razliku od prethodnih putovanja na koja je išao sam, ovog leta putuje (zajedno) sa suprugom. Svojom suprugom. 
Stvarno ne primećujem nikakvu razliku kad se ovo zajedno ne bi koristilo. Naglašavanje samo po sebi u ovom primeru mi zaista loše zvuči. 

…ovde ću se složiti sa Neddom, a i sa Farenhajtom, da je "zajedno" čist višak, i da bi ga teško opravdao kontekst. Kontekst bi mogao da bude da su prethodnih godina na more išli odvojeno, ali to je malo verovatno; pre deluje kao "metod koji uključuje redundancije i pleonazme, jer ljudi jednostavno ispreparirani da ih koriste".

[Бруни]

Što se mene tiče, kvaka je u ovoj Nedinoj rečenici:

Stvarno ne primećujem nikakvu razliku kad se ovo zajedno ne bi koristilo.

Ja bih dodala: stvarno ne primećujem nikakvu razliku, bez obzira da li to "zajedno" stoji u rečenici ili ne stoji. Osećaj mi je potpuno isti. Ni jedno ni drugo mi ne zvuči ni neobično, ni loše. Stoga je meni ovaj pleonazam sasvim ok.

[J o e]

Rekcija i kongruencija su za mene nepotrebno gomilanje slogova i opterećenje kognitivnih kapaciteta. Pored toga, i pomoćni glagol je u perfektu sasvim nepotreban. Takođe, i reč supruga je nepotrebna jer imamo reč žena. Prema tome, najbolje je Pera Perić sa žena otišao na more. 

Најпре да се сложим с овим, …

Ali naglašavanje, koje često implicira pleonastičnost i redundanciju, jeste prevashodno stvar stila, a ne standarda, odnosno norme. Ne vidim šta se tu ima normirati. Verovatno ćemo se, bar delimično, složiti da li neko ume lepo i koncizno da se izražava, ali estetske kategorije su umnogome van domena standardnog jezika.

а онда и са овим.

Осим тога, не разумем у чему је проблем с емфазама?

То је моје мишљење.
То је моје лично мишљење.
То је само моје лично мишљење.
То је баш само моје лично мишљење и ничије више.
…
…

Мислим да је терен врло клизав. Треба истражити или наћи ваљано истраживање различитих врста плеоназама, а онда одредити који је пожељан у стандарду, а који није. (Ево, и ова последња предикатска реченица је редундантна.) Чак штавише је неприхватљиво, као што би било па те у истој функцији, док је у граду стандардно. Клајн је у неком чланку помињао човека који је држао натпис „Продајем свежу рибу“, онда је, на наговоре пролазника који су видели комуникативну редунданцију, то исправљао у „Свежа риба“, те у „Риба“, и на крају је остао без натписа, јер се из ситуације види да он продаје свежу рибу.

Друго што ми се чини занемарено јесте питање шта је у ствари наглашеност. Да ли смемо истицати само оно што стоји у опозицији с другим (Причам са својом супругом, не с комшијином), само оно што је условљено афектом (Нећеш ме ти учити како да причам са својом супругом), или постоје још некаква наглашавања? Мислим да су прагматичари сигурно ово испитивали; треба потражити.

[Farenhajt]

Осим тога, не разумем у чему је проблем с емфазама?

То је моје мишљење.
То је моје лично мишљење.
То је само моје лично мишљење.
То је баш само моје лично мишљење и ничије више.
…
…

Друго што ми се чини занемарено јесте питање шта је у ствари наглашеност. Да ли смемо истицати само оно што стоји у опозицији с другим (Причам са својом супругом, не с комшијином), само оно што је условљено афектом (Нећеш ме ти учити како да причам са својом супругом), или постоје још некаква наглашавања? Мислим да су прагматичари сигурно ово испитивали; треба потражити.

Postoji i emfaza u svom bazičnom i uvek dostupnom obliku: intonativnom - naime: "To je moje mišljenje" ili pak "To je moje mišljenje" ili pak "To jeste moje mišljenje" ili pak "To je moje mišljenje (a ne božja istina).". Zašto je emfazu uvek nužno transponovati u reč ili skup reči (a onda nema kraja jer koliko god da se nagomila, sve deluje preslabo)? Kurziv ili podvlaka i dalje su krajnje legitimna rešenja.

[J o e]

Ја сам се питао да ли има још типова емфазе (према узроку настанка). Свакако се увек може истицати интонативно/графички.