U intervjuima ili nečijim citatima, bez obzira na to da li se objavljuju u knjizi ili u novinama, ne bih menjala ni jednu jedinu reč, pa taman da je taj neko kazao kako je poznato da su ljudi nastali od čovečjih ribica, a kamoli ovo sa kvalitetom i talentom. Ako neko govori da mu je ’sintagma bila tuga’ (a ne vidim ni kako bi se sinonim tu uklopio) a neko drugi ’filing za osećaj’, a opet su oboje toliko bitni da se njihove reči negde prenose i očekuje se da budu čitane, nek se barem verno prenesu. Uostalom, isto važi i za sagovornike sasvim drugačijeg tipa, ako neko recimo govori visokoparno, ili koristi mnogo izraza iz struke ili ubacuje reči na stranom jeziku, njegove reči tako treba i preneti, bez uprošćavanja ili prevođenja kako bi bile razumljivije zamišljenom čitaocu. Izmene nečijih reči, osim pravopisnog uređivanja, prihvatljive su samo ukoliko autor tih reči može da prihvati ili odbaci izmenu, jer prosto nije etično napisati da je neko rekao nešto što nije, ma koliko se prepravljaču činilo da je njegovo rešenje bolje.
