Moguće je, svakako. Ako živiš negde i aktivno koristiš strani jezik, nakon izvesnog vremena, koristiš ga kao svoj maternji jezik. Štaviše, moguće je da čak i svoj maternji počneš da zaboravljaš. Mi ovde vidimo ono što ti napišeš i naš utisak je zasnovan na tome. A u pisanju, imaš veoma veliki vokabular, dobro i pravilno ga koristiš i ne praviš gramatičke i pravopisne greške i sve to radiš mnogo bolje nego mnogi izvorni govornici. Sad, deo koji fali da bi se utvrdilo koliko dobro ZNAŠ srpski jeste onaj usmeni — koliko dobro barataš srpskim u usmenom obliku jer, nije isto pisati i pričati. Takođe je tu i onaj drugi (meni lično zanimljiviji) deo u svakom jeziku, a to su izrazi, idiomi, šale koje samo izvorni govornici mogu da shvate i sl. Ja lično shvatam da nijedan jezik nikad se ne može toliko naučiti da se može reći, e, sve znam, nema više ništa što bih mogao naučiti, tako da je za mene lično ako npr. neki stranac uglavnom shvata šale i igre reči na stranom jeziku, ume ponekad i sam da ih napravi, dobar znak da neko počinje da koristi strani jezik kao maternji jer po meni, to je ono što predstavlja srž svakog jezika. Što se pravopisa i gramatike tiče, kao što već rekoh, mislim da to i jeste i nije znak da vladaš nekim jezikom kao maternjim. S jedne strane, možeš pisati ili govoriti odlično bez greške, ali s druge strane, i dalje ne kapirati šale, ne poznavati ili barem prepoznavati kolokvijalne i druge izraze (kako geogragski, tako i socijalno — kolokvijalni izrazi ali i sleng, govor mladih, ili npr. govor određenih socijalnih grupa). Ovde mislim da nije bitno i KORISTITI IH, ali je bitno biti upoznat barem s nekima, jer ni izvorni govornici ne koriste baš sve izraze, niti poznaju baš sve izraze. U svakom slučaju, sve što sam navela jeste bitno i prožima se i ne može jedno bez drugog u većoj ili manjoj meri. Konkretan primer koji gledam je moj sopstveni primer. Iako poznajem dosta kolokvijalnih izraza, iako umem da prepoznam govor skoro svake španske provincije i južnoameričke zemlje koje imaju nešto karakteristično u govoru, kako u akcentuaciji tako i u vokabularu, iako i sama dosta koristim određene idiome, izraze, psovke, i sl. još uvek postoji toliko toga što znam da ne znam i skoro svaki dan otkrijem nešto novo, ali to me ne brine, jer znam da ima dosta Španaca koji ne znaju ni pola onog što ja znam. Zapravo, meni se dešava ono što se dešava svim izvornim govornicima svakog jezika: ja sam pustila korene u Kataloniji, prisvojila sam njihov način govora, njihove izraze, njihove idiome koje oni koriste, i kad odem van Katalonije, ostatak Španije, kad progovorim, prepoznaje me kao Katalonku, a ne kao stranca. I to mi je više nego dovoljno da budem zadovoljna…
