Настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића, који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима.
То је најчешћи начин формирања српских презимена, али има и оних која су настала
од назива занимања (Ковач-евић, Колар-евић)
од имена животиња и дрвећа (Вранић, Косовић, Вуковић, Вујовић, Чворковић, Лисичић, Брезић, Крушчић)
од назива неког народа (Србиновић), Бугариновић, Цигановић)
од назива града или покрајине (Сремац, Сремчевић, Ердељановић, Таковац)
од војног или свештеничког чина (Капларевић, Капетановић, Поповић, Попов)
од неке изразите људске особине (Ћосић, Радоњић, Бркић, Брзић)
од имена неживих ствари (Капић, Полић)
Државне власти Аустроугарске су административним путем забрањивале постојање презиме са наставком –ић код Срба, доношењем посебног нормативног акта. 1817. године, по којем Срби у Аустрији нису смели да носе презимена са наставком -ић, што је на подручју Угарске посебно строго спровођено. Тако су презимена која су се завршавала са –евић и –овић остала са наставком –ев и –ов. Код презимена где је деминутивни додатак –ић био директно придодат на презименску основу, наставак –ић замењиван је са –ин
Стране власти су често као званична презимена уписивале личне или породичне надимке, нарочито оне који су имали погрдно или увредљиво значење. Тако су настала презимена типа Накарада, Гузина, Поплашен, Ушљебрка, итд. Постоје и она која не носе погрдно значење, већ само описују (нпр. Мркобрада, Плећаш…).
Ево још неколико интересантних презимена:
Балабан и Балабановић (по омањем дувачком инструменту пореклом из Азербејџана, Ирана и Турске).
Бировљевић (Биров – грлат сеоски чобанин, у Војводини некада нека врста сеоског старешине, судије).
Баша, од турске речи Баша – командир.
Буљук – од турске речи која значи чета, гомила, велик број (нечега).
Буљубаша и Буљубашић, од турске речи буљукбаша која означава официрски чин у рангу капетана.
Букарица – вероватно од именице букара (стара дрвена посуда, налик кригли).
