Али, наведох ти пример правничке терминологије која је често прецизнија од стране, нпр.: уговор код нас може бити неважећи и ништав и постоји огромна разлика (према томе ко га је поништио и на који начин), док је у енглеском тај уговор invalid у оба случаја. Чак се и у медицинској сусрећемо са гомилом наших термина, посебно у извештајима мед. вештака. И опет су многи ти термини настали калковањем латинских (вероватно често преко немачког): os sacrum (→ Kreuzbein) → крста. (Сад ће можда неком звучати смешно како је ова реч постала јер никад крста није доводио у везу с крстом, али та реч гласи управо тако и на латинском.)
Наиме, кад читам некакав стручан текст на енглеском, ја имам предоџбу о неким речима које су изворни латинизми, јер кад сам учио страни језик, усвајао сам одређену реч већ према томе како се тамо користи. Кад читам домаћу литературу мени бар је много природније да читам домаће термине и страни ми делују сувишно и усиљено — а уводе се многи тек да би се терминологија ускладила са страном, што ми је глупо и непотребно. Рецимо, фамозна партикула. За мене је ово јако глуп и посве сувишан термин, јер су и наше речца и хрватско честица много дуже у употреби, а наш термин је апсолутно независан од контекста и значи исто што и страни (који пак није независан од контекста, нити су му творба и значење непрозирни). Дакле, сви домаћи термини који се користе морају имати неку прозирну творбу и повлачити одређене конотације (има и изузетака, нпр. глагол), а и сковани су тако да не збуњују (додуше, не сви), док, опет, ни многи страни нису лишени истих или сличних конотација, непрозирности, контекстуалне независности итд. (рецимо: синус). Зато стојим иза тога да, ако је упутно и има услова, треба свакако сковати домаћу реч и користити је, дајући јој предност над страном.
П. С. Није *пренагласница већ преднагласница = реч која долази пред оном која носи нагласак. Аналогно занагласница. Не знам шта је ту смешно.
