У археолошкој науци појам винчанског писма прешао је пут од разумљиве интерпретативне парадигме до застареле идеје, превазиђене новим емпиријским налазима. У археолошкој теорији с краја 19. и почетка 20. века идеја неолитског писма јављала се као потврда кратке хронологије и блискоисточних утицаја на формирање ових култура. Овакве идеје несумњиво су оповргнуте новом C-14 хронологијом. У псеудоархеологији, без икаквог објашњења и доказа, винчанско писмо поново постаје значајно с краја 80-их година 20. века. Његово постојање не само да је обелодањено уз медијску помпу већ је то писмо доведено у везу са Етрурцима и инаугурисано за зачетак васколике медитеранске (а потом и европске) писмености…Винчанска култура, названа по насељу Винча у данашњој Србији, била је млађенеолитска култура која се хронолошки одређује у период око 5300. до 4300. године пре нове ере, а по неким новијим датовањима њено простирање се одређује до 4650. године пре нове ере. Знаци на керамичким фрагментима винчанске културе пронађених на локалитету Тордош (данашња Румунија) примећени су још 1879. године у ископавањима Софије Торм, а Хуберт Шмит је почетком 20. века чак израђивао упоредну таблицу писма из Тордоша и блискоисточних писама. Ова интерпретација се у своје време сасвим уклапала у идеју о краткој, историјској хронологији, засновану на типолошком паралелизму и идеји ex oriente lux (идеја да су блискоисточне културе пресудно утицале на формирање европског неолита). Чувени српски археолог и истраживач Винче Милоје Васић је током више деценија различито означавао знаке на винчанској керамици и фигуринама (марке, урезани знаци, писмена, графити). Васић је Винчу доводио у везу са егејским бронзаним добом, а потом и Јонијом 6. века али никада ове знаке није идентификовао као писмо, иако би оваква идентификација ишла у прилог његовој хронологији. У псеудоархеолошким радовима, како наводи археолог Александар Палавестра, Васићева дела се често цитирају, потпуно истргнута из времена и интепретативног контекста у коме су настала. Заговорници Винче као величанствене цивилизације која је свету подарила писменост (и још много тога) пренебрегавају главну Васићеву тезу (у данашњој археологији одбачену) да је Винча позна колонија из 6. века пре нове ере, а не аутохтона подунавска цивилизација. Заговарање кратке, Чајлдовске хронологије и винчанске културе као директног изданка (прото)писмених блискоисточних цивилизација изгубило је сваки смисао са радио-карбонском револуцијом и калибрацијом C-14 датума. Чак и када је у српској археологији било неслагања око порекла неолита на Балкану нико винчанске знаке није сматрао за писмо, осим Јована Тодоровића (рад из 1961) који је знацима придавао нешто већи значај. После новог датовања теза о оваквом систему знакова је у научним круговима изгубила сваки смисао. Такође Палавестра истиче да је археологија уздржана према идеји о неолитском писму пре свега из разлога што археолошка грађа не указује да је у питању било шта осим несистематичних, изолованих уреза на керамици.
Извор: http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:vincanica
