Стојати/стајати

[J o e]

Интересује ме да ли је правилно рећи стајао или стојао?

[J o e]

Обично се третира да је боље стајати-стајао, међутим, сад прочепрках по нормативној литератури и нигде се то не помиње, осим код Шипке: „стојати не него стајати“. У РСЈ и РМС упућује се са стојати на стајати. Предговор РСЈ каже да упућивање на одредницу која се налази даље по азбучном реду представља „суђење“ да ли та реч има „право грађанства у књижевном језику“. Тај поступак (ми) није сасвим јасан, пошто овде чине обрнуто.

[Бојан Башић]

Предговор РСЈ каже да упућивање на одредницу која се налази даље по азбучном реду представља „суђење“ да ли та реч има „право грађанства у књижевном језику“. Тај поступак (ми) није сасвим јасан, пошто овде чине обрнуто.

Ovaj postupak odavno smo pretresali na ODF. Evo dva citata, a i u ostatku teme se o tome detaljno raspreda.

U Rečniku se, bez sumnje, nalaze i sinonimi za koje se smatra da su podjednako dobri. Time stižemo do Delijinog pitanja:

Дакле, пише се дефиниција за само један члан пара (вероватно за први по азбучном реду)

Definicija se daje za drugi po azbučnom redu.

…али, како се у том случају дефинише онај други члан пара који се подједнако користи и који је подједанко "добар" а који по азбучном реду долази касније?

Dakle, onaj drugi podjednako „dobar“ dolazi prvi po azbučnom redu (vidi prethodnu rečenicu), i definiše se upućivanjem na kasniiji, skraćenicom v. Dakle, ukoliko naiđemo na skraćenicu v. koja upućuje s reči prve po azbučnom redu na reč drugu po azbučnom redu, nema načina da znamo smatraju li autori oblike ravnopravnima, ili pak jednome daju prednost.

http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=2875.msg27513#msg27513:

Upućivanje (skraćenicom v.) u obratnom smeru zaista postoji, no ja sam upravo mišljenja da je jedino ono siguran pokazatelj da drugu po azbučnom redu reč (onu s koje je upućeno) nije poželjno koristiti. Primer za ovo kod kog ne može biti ni trunke nedvosmislenosti jeste „filòsof M v. filozof“. Shvatam to ovako: načelno štedimo na obimu upućivanjem s prve reči na drugu, a tekst u predgovoru upravo objašnjava načelo; naravno, nismo u mogućnosti da se slepo držimo načela jer bi bilo besmisleno upućivati s lošije varijante na bolju, i zato se tada pravi izuzetak i obrće se redosled upućivanja.

[J o e]

Тако се и мени отприлике чини, али мислим да такве ствари морају једнозначно бити решене у предговору.
(Можда и јесу у издању из 2011.)