Вуче, има ли појава ових псеудо-надимака неко прецизније или стручније име? На пример, чујемо страно име Алистер и читав низ надимака за Алистера и појави се неки свети Алистер кога ми прозовемо „свети Ли́со“ и одмах то уђе у језик: „помога’ ми свети Лисо!“, „иден сутра ћа на барку, тако ми светог Лисе!“ Тај „Лисо“ баш и није домаћа варијанта имена Алистер, него нека форма надимка. А опет, како каже Џо, не сме се звати надимком јер немамо домаће име од којег је то надимак.
У Хрватској је Фрањо највероватније настало од неке итало-романске варијанте имена Франческо са Јадрана. Усталило се као и многа друга имена у једној прилично изобличеној форми, на пример Иван и Стјепан: и код Срба постоје имена Иван и Ст(ј)епан за која је такође јасно да представљају грч. Iōánnēs и Stephanos, али основне варијанте ова два имена су Јован и Стефан, а не Иван и Ст(ј)епан. Верујем да сличних примера има доста. Шта радити када преузимамо из једне суседне језичке праксе где видимо овакву неусаглашеност? Пример са папом Фрањом био би аналоган папи Стипи, где бисмо ми извећали да је ипак у питању папа Степа, док би требало омогућити да у Подгорици буде папа Шћепо, под условом да нам није познато име Стефан, а да нам је неразјашњива мистерија како третирати латинско Stephanus.