Замолио бих колеге које раде у просвети (наравно, и други су добродошли), да ми прокоментаришу питање које ме одавно мучи: колико је стил писменог или усменог изражавања за вас важан данас, у веку невербалне комуникације? Колику пажњу придајете стилу - код ваших ученика, себе, колега? Да ли и вас нервира лош стил чланака, књига, саопштења?
Зашто ово питам? Још када сам као гимназијалац налетео на Кеноове "Стилске вежбе", па још после чуо ненадмашног Перу Квргића, остао сам запањен колико то, како се нешто каже, утиче на то, како се разуме то што се каже. Од тада се трудим да строго водим рачуна о стилу писања и говорења, јер ми је струка таква, да је реч важна. Ево сад седим и компилирам неки текст од парчића које су писали разни аутори и по не знам који пут остајем запањен небригом за стил изражавања. Очигледно је да ће се видети да је текст писало више аутора, нећу моћи да уједначим стил, сем да све напишем изнова. Чак и они који воде рачуна о граматици и правопису запостављају стил, што је за мене веома важна компонента изражавања.
Када некоме ставим примедбу да то, што је написао, није у складу с оним што је хтео да каже (а то проверим усмено), видим да је људима непријатно и да мисле да матори опет нешто измишља. И мени је непријатно, али због других разлога.
Како изградити стил изражавања? Не мора свако да буде Милан Ракић или Његош, али бар мало стила би могао стећи.