Питање стила

[rade]

Замолио бих колеге које раде у просвети (наравно, и други су добродошли), да ми прокоментаришу питање које ме одавно мучи: колико је стил писменог или усменог изражавања за вас важан данас, у веку невербалне комуникације? Колику пажњу придајете стилу - код ваших ученика, себе, колега? Да ли и вас нервира лош стил чланака, књига, саопштења?

Зашто ово питам? Још када сам као гимназијалац налетео на Кеноове "Стилске вежбе", па још после чуо ненадмашног Перу Квргића, остао сам запањен колико то, како се нешто каже, утиче на то, како се разуме то што се каже. Од тада се трудим да строго водим рачуна о стилу писања и говорења, јер ми је струка таква, да је реч важна. Ево сад седим и компилирам неки текст од парчића које су писали разни аутори и по не знам који пут остајем запањен небригом за стил изражавања. Очигледно је да ће се видети да је текст писало више аутора, нећу моћи да уједначим стил, сем да све напишем изнова. Чак и они који воде рачуна о граматици и правопису запостављају стил, што је за мене веома важна компонента изражавања.   

Када некоме ставим примедбу да то, што је написао, није у складу с оним што је хтео да каже (а то проверим усмено), видим да је људима непријатно и да мисле да матори опет нешто измишља. И мени је непријатно, али због других разлога.

Како изградити стил изражавања? Не мора свако да буде Милан Ракић или Његош, али бар мало стила би могао стећи.

[Orlin]

Kada ja pišem (na bilo kojem jeziku), ne razmišljam previše o stilu. Naravno vodim računa da ne koristim izrazna sredstva koja nikako nisu primjerena funkcionalnom stilu teksta koji pišem (imam osjećaj za to) - npr. ne bih napisao očito kolokvijalnu riječ u administrativnom tekstu, ali uvijek koristim brojeve (čak i male) umjesto slova jer je ekonomičnije. Nisam ni mnogo upućen u stilistiku.

[Марина]

Мени је веома важан начин изражавања, и писменог и усменог. Свесна сам да, и поред највеће бриге, не могу а да не направим грешке, али се трудим да их буде што мање.

Смета ми када људи, којима би требало то да буде важно, не обраћају уопште пажњу на изражавање. Не солим памет, нарочито не колегама старијим од себе, али се увек и снуждим и изнервирам кад чујем у зборници ди га дневник или прочитам обавештење о седници или наставничком већу са барем пет правописних грешака. Па, од кога ученици да науче шта је правилно, ако не од нас - без обзира који премет да предајемо.

Читам радове деце која не само што су неписмена него и не знају да заврше започету реченицу. Крај нема везе са почетком. Питам се шта је у њиховим главама онда, када то не умеју да изнесу из себе. Не умеју ни да препишу како треба на тесту, јер не разумеју шта је важно, нити имају концентрације да прочитају све што треба.

Зато мислим да је начин изражавања јако битан, јер изражава духовно стање појединца. И мене ова појава забрињава, јер је распрострањена и зато што, нажалост, све мање могу да (као наставник) утичем на њено сузбијање.

[Orlin]

I ja mislim da je način izražavanja vrlo važan, ali nisam dovoljno stručan da bih potpuno shvatio sadržaj apstraktnog pojma "stil" i stoga ne mogu svjesno kontrolirati stilske karakteristike mojeg teksta. Neke od pomeuntih stvari definitivno ne priopadaju stilu (npr. pravopis i interpunkcija) i puno je lakše paziti na njih.
Ako kolege u zbornici ne podržavaju distanciju u komunikaciji, ne vidim problema u kolokvijalnom "Di ga dnevnik?" jer neba potrebe za formalnim stilom razgovora.

[Марина]

Искрено, што више могу избегавам дискусије на форумима управо из ових разлога - врло често се лоше разумемо.
Ако неко ради у просветној установи и његов је примарни задатак да својим понашањем, изгледом, стилом изражавања, а највише знањем и стручношћу утиче на младе људе, тај треба да води рачуна о свему томе на радном месту. Врло често се и ја шалим и говорим неправилно - код куће, у друштву. Проблем са ди га дневник је у томе што одређена особа тако разговара и на часу, и на седницама и увек и свуда (и усмено и писано), али се, невероватно, увек нађе неко ко ће то оправдати. 

[Orlin]

Проблем са ди га дневник је у томе што одређена особа тако разговара и на часу, и на седницама и увек и свуда (и усмено и писано), али се, невероватно, увек нађе неко ко ће то оправдати. 

Ja se slažem da je to stilski markirana fraza i loše je ako ju netko uvijek i svuda koristi, čak i tamo gdje nije primjerena. Mislim da je sasvim u redu neformalni stil u razgovoru između kolega ako nisu prisutne "vanjske" osobe, inače bi bilo nametanje umjetne distancije u kolektivu. Takav je princip za skoro sve u društvenim odnosima - jedna te ista radnja je OK u jednom skupu situacija ali nikako nije u drugim.

[Марина]

Да је било у питању колоквијално изражавање, интерно, не бих га овде ни спомињала као спорно.

[Зоран Ђорђевић]

Ово  је један од мојих првих прилога (не волим реч пост) на старом форуму о језику, пре шест година, у теми Утицај медија на српски језик. Цитирам себе:

  Суштина мог размишљања је у овоме.
    Није проблем када је неко неписмен. Код нас је много таквих. Али, зар треба замерити онима који су мајстори у свом основном занату, ако нису сигурни како се нека именица мења по падежима, или да ли се каже Ружицин или Ружичин. Треба замерити онима који морају да буду писмени, а нису. Новинарима, водитељима, правницима, просветним радницима, па и политичарима. Свима чија се реч далеко чује.
   Већину оних прилога сам завршавао констатацијом да новинаре нема ко да исправља, или неће. Или се нико не осећа надлежним за то.
   Пре нешто више од годину дана писао сам професору Клајну о неким грешкама које сам уочио код наших новинара и на крају сам га  замолио да искористи свој ауторитет и предложи РТС-у да сними серију кратких прилога под називом ’’Није тешко бити писмен’’, у којима би се на приступачан и духовит начин указивало на проблем исправног изражавања. (На пример да ’’око педесетак’’ значи ’’око око педесет’’, и да тај дубоко укорењени плеоназам не треба користити). Не знам судбину мог предлога, али, све и да је дошао до врха РТС-а, није реализован. А било би посла преко главе.
 

[расејан]

Да не помисли да је данас стање у просвети много горе него некад - а јесте, само није ни онда било свуда добро - ево шта се мени десило. У једном одељењу је био ђак са џ у сред презимена. До краја године сам му скидао оцену са свега што је предао (тј скидао бих да је имао бар двојку) док не научи да се потпише. Виђао сам свашта, и dj, đž, đz, djz… На крају је научио и чак успео да прође на крају године.

Једном, кад је био одсутан, видим да га је колега (инжењер, предавао неки машински предмет) уписао… ca đz.

[Father Jape]

А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење ни промена и која, бар тако изгледа, нe деле судбину пролазних ствари овога света.

А Mост је идаље stајао, оnакав какав је оduвек биjо, сасвојом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских Dела која neznaju шта је старенје ни промена и коа, бар тако изгледа, нeделе судбину пролазних Sтвари овога света.

Ova dva pasusa su podjednako stilski dobra.

Da, naravno da treba decu učiti pravopisu standardnog srpskog jezika, ali je daleko bitnije i od veće koristi učiti ih da pišu. A to se u našim školama, bar prema mom iskustvu i saznanju, gotovo uopšte ne uči.

Svaki učenik bi trebalo svake dve nedelje tokom celog svog formalnog obrazovanja da piše po makar jedan sastav, nakon čega bi, a ovo je ključno, dobio iscrpan komentar od profesora srpskog. Regrutovati dovoljan broj nastavnika i obezbediti dovoljan broj časova dok ovo ne postane moguće.

[Belopoljanski]

Не знам, ја мислим да нама није потребан велик број оних који умеју да пишу, већ да треба омогућити онима који имају воље и жеље за то, да се развију у том правцу. А то није могуће у условима где је акценат на гомили оних са лошим резултатима, а који немају нити жељу нити потребу да те резултате поправе. А, реално, и шта ће им?

[Зоран Ђорђевић]

Svaki učenik bi trebalo svake dve nedelje tokom celog svog formalnog obrazovanja da piše po makar jedan sastav…

Баш ме интересује како би изгледало једно љубавно писмо које би данашњи средњошколци (од оних из последњег линка) морали да напишу оловком на хартији.

[Jelen@]

… Него… удаљисмо се од теме. Овде нас има разних струка, али не видех никог да се представио као правник. А њима би помоћ баш требала. И због стила и због правописа.

Mislim da u mnogim strukama ne postoji razmišljanje o stilu i lepoti jezika. Tokom školovanja i službovanja samo se nametne, sam od sebe, neki stil koji se prihvata kao, otprilike, kastinski stil. Svako izlaženje iz tih okvira bilo bi, možda, okarakterisano kao svetogrđe. Ljudima možda nije jezik na prvom mestu, već sama struka.
Kao najprirodnije doživljavam i nastavnike kojima jezik nije struka, ali se drže Vukovog ,,Piši kao što govoriš", pa pišu  i *neznam, *nemogu i slično, jer tako govore, tako čuju, i nijednom se nije desilo da napišu pravilno.

[Тузор]

Овде нас има разних струка, али не видех никог да се представио као правник. А њима би помоћ баш требала. И због стила и због правописа.

Тек да се зна откуд ја на овом форуму.   
Само још да утврдимо нека правила, па да нас Бог види!

[Jelen@]

Тек да се зна откуд ја на овом форуму.   
Само још да утврдимо нека правила, па да нас Бог види!

Što nam ne bi rekao da li taj suvoparni stil mora da se koristi među pravnicima? Kako drugi pravnici raguju na nekog pravnika koji taj stil izbegne?

Mogli bi mnogo toga da nauče od španskih prosvetara. Ove prosvetare ovde pomažu i đaci i njihovi roditelji. Ali oni ne štrajkuju zbog plata, nego zbog celokupnog uništenja državnog sistema školovanja. Plate su samo jedan malecki deo svih razloga zbog kojih štrajkuju…

Prezirem štrajk zbog plata i način na koji se štrajkuje u prosveti. Odbijam da budem deo toga i smatram da smo sve zasluženo dobili pretpostavljajući materijalne vrednosti svemu.