Stoji da je ukorenjeno ali i da je pogrešno, pa se ne bih baš složio s tvrdnjom da Pravopis kaže da mora Prisli, nikako Presli (ukoliko je to bila tvoja tvrdnja; ako nije, onda ništa 
). Sam pojam „ukorenjenost“ ne povlači automatski normativno prihvatanje tog oblika. Naprotiv, uglavnom se kaže da je neki oblik „prihvaćen zbog ukorenjenosti“ — a ako se može reći tako, onda svakako postoji i pojam „pravopisno neispravan uprkos ukorenjenosti“ (ovim pokušavam da objasnim zašto ne smatram da ukorenjenost sama po sebi povlači pravopisnu ispravnost).
Нисам, наравно, мислио да
мора Присли. Обећао сам себи да ни минут свог живота нећу више трошити на идиотске формулације у Правопису. Док год ми не кажу експлицитно (или макар смислено)
Присли или
Пресли,
Португал или
Португалија, ја се нагађањем бавити нећу.
Годинама (и деценијама) чујем искључиво Анћелоти "у нашем медијском простору", па могу да се определим за укорењени, односно "окамењени" назив. Не знам чиме се оправдава ничим неизазвани пуризам у области правописа, да се просто прогањају укорењени називи и облици. Треба прекинути са сваком традицијом, променити свест, шта ли? Наравно, правила транскрипције имају суштински значај, нису ту само да би језикословци исказивали своју надмоћ над осталима, и то је јасно. Са друге сттране, искорењивање укорењеног не чини искорењиваче већим стручњацима. Тим пре ако је изворни изговор акустички близак нашем постојећем гласу.
Ја бих, кад су у питању спортска имена, на „искорењивању“ и „пуризму“ истрајавао по сваку цену из чистог
ината. Не може један спортски новинар да одређује како се транскрибују имена. Има он своје поље знања, па нек се башкари. Али ако знаш да ти сваки дан пристижу нова страна имена, радиш на радију или телевизији, шириш њихова имена од јутра до мрака, а
нећеш да отвориш Правопис, то значи да си изузетно непрофесионалан, лењ, надмен и да болећивост и снисходљивост норме не заслужујеш. Ајд кад се укорени један
Елвис Присли — „Нисмо знали“, шта да радиш. Али кад ти̑ свако друго име осакатиш, често до непрепознатљивости, ти за сарадњу ниси. Онда ћути и слушај шта ти паметнији кажу, па нек те сврби језик.
Још једном, овде није ствар као у граматици и лексици, где је језичко осећање образованих говорника главни критеријум за стандардност. Овде се ради о неозбиљности свега неколико људи у целој земљи (најчешће изузетно необразованих). Од Правописа из 1960, подсећам, важи
ч за италијанска имена. Клајнове вапаје да не помињем.
