Српски језички атеље
Српски језички атеље => Граматика => Прозодија => : J o e 17. 07. 2013. у 19.27
-
Zamolila bih za pomoć oko akcentovanja reči popio,polio.Po mom mišljenju, akcenat je na drugom slogu,ali me ljudi ispravljaju govoreći da je na prvom slogu što meni zvuči pomalo beogradski.Unapred hvala
-
Нормирани акценат је на првом слогу: по̏пио-по̏пӣла, по̏лио-по̏лӣла. Београдско по̀пио и староштокавско попи̏о спада у дијалекатске облике.
što meni zvuči pomalo beogradski.
Није ништа толико лоше ако звучи београдски. Место акцента је у Београду углавном како ваља. Лоше су боје и трајање вокала и још понешто.
-
Овде је акценат на "и", попИо, напИо се…
Кад неко каже : по̏пио, онда кажу да је то ачење по београдски.
БТЊ, мом пријатељу се родио унук (у Београду). Питамо га како се зове. Има два имена, каже он. Како два? Зове се НикОла, а мајка га зове НИкола. :)
-
I u Bosni je (isključivo?) p/o-pi/o|, d/o-bi/o|, p/o-li/o|. Zapravo, ne mogu trenutno ni da se setim nijednog glagola ovog tipa na -iti koji bi mi prirodno ovde imao kratkosilazni akcenat.
-
Искључиво сигурно не. Моји из источне Босне имају само краткосилазни. (Мислим да их и нема много више од ова три; још евентуално вити.)
-
A da definišemo o kojem tačno tipu pričamo? Prefiks + nulo-složna* osnova + iti? Po+p+iti, na+l+iti, sa+v+iti? U tom obliku imamo još i osnovu b: dobiti, pobiti, nabiti, koji su kod mene opet s kratkouzlaznim u participu. Tu se delimično uklapa i usniti, ali mislim da on i u normi ima kratkouzlazni, verovatno je tu i poluglas u s’n imao uticaja. Šta je normirano za sakrio?
*) E nekako mi uvek u razgovorima s tobom ulete ovi singulariteti :)
-
Ja sam čuo dо̏bio, pо̏pio, pо̏lio (koliko se sad sećam) samo od jedne devojke iz Beograda, inače mi zvuči markirano zapadnosrbijanski. Ja kažem dòbio, pòpio (òpio, nàpio…), pòlio (ùlio, nàlio…). A nije da mešam kratkosilazni i kratkouzlazni, jer mi je dòbijem, pòpijem, pòlijem, npr., prosto pogrešno.
A da definišemo o kojem tačno tipu pričamo? Prefiks + nulo-složna* osnova + iti? Po+p+iti, na+l+iti, sa+v+iti? U tom obliku imamo još i osnovu b: dobiti, pobiti, nabiti, koji su kod mene opet s kratkouzlaznim u participu. Tu se delimično uklapa i usniti, ali mislim da on i u normi ima kratkouzlazni, verovatno je tu i poluglas u s’n imao uticaja. Šta je normirano za sakrio?
Osnova je bi-, pi-, li-, infinitivni nastavak -ti, bez vokalskog sufiksa, rekao bih.
Osim toga, mislim da pobiti, nabiti etimološki ne pripadaju istoj porodici, jer je na ruskom dobyt’sya, kao byt’ (biti — jesam), dok je, s druge strane, pobit’, nabit’, kao bit’ (biti — bijem).
-
Говоримо о истом типу, само их посматрамо различито. Прво, то -и- је део корена. Код нас се зато обично називају глаголима без наставка за инфинитивну основу (пи-∅-ти), IVа група. Има их и на -у- (чути, обути, изути). Сви имају презент на -је.
Е сад, од њих постоје две врсте:
1) они који у активном партиципу имају дугу основу (наспрам инфинитивне и презентске кратке): ви̏о-ви́ла, пи̏о-пи́ла, ли̏о-ли́ла (па и би̏о-би́ла од јесам/бити, историјски и гњи̏о-гњи́ла; у м. р. је свуда скраћено због л : о); и
2) они с кратком (бројнији): ши̏о-ши̏ла, чу̏о-чу̏ла, би̏о-би̏ла, ми̏о-ми̏ла, кри̏о-кри̏ла….
Кад се првима дода префикс, акценат је краткосилазни: за̏вио-за̏вӣла, по̏пио, за̏лио, до̏био (историјски је ту и у прасловенском био силазни, што се види по односу као у ру́ка, ру̑ку, на̏ рӯку; у гра́ду, гра̑д, у̏ гра̄д, а код потоњих је на снази класична новоштокавска метатонија: у̀шио, за̀чуо, у̀мио (ту је некада стајао узлазни акценат, који је у српском такође дао кракосилазни, али који се преноси уназад другачије, уп. ку̏ћа, у̀ кућу).
Наравно, онда долази класична прича о аналогијама. Једних је мање, других је више, бројнији преовладавју (отуд ли̏ла-по̀лила, пи̏ла-по̀пила, до̀био), али тамо где је акц. диференцијални знак остаје: би̏о-би́ла.
Осим наведених глагола, по том принципу функционишу и гл. с једносложном основом других група: слати, клати, брати, звати, млети…; дати; врети; снити… И код ова прва три има колебања: има и сла̏ла-по̀слала, кла̏ла-за̀клала, бра̏ла-у̀брала и (какав је мој осећај) сла́ла-по̏сла̄ла, кла́ла-за̏кла̄ла, бра́ла-у̏бра̄ла. (Код клети, мрети, пети… и инф. основа је дуга, тако да не спадају у ово о чему говоримо, као ни снети и сл.)
-
Kod mene jedino ubrao, ubrala ima kratkosilazni. Pila, lila, vila su mi kratki, to nisam nikad ni čuo sa dugouzlaznim.
-
Pila, lila, vila su mi kratki, to nisam nikad ni čuo sa dugouzlaznim.
Питај ту Београђанку. ;) Увек иде једно с другим.
-
Zapravo i umrla, zapeo, zapela, prodao, prodala, pozvao, pozvala su mi sa kratkosilaznim (nisam ih video odmah). Ostali su mi sa kratkouzlaznim, i to: slála, pòslala, klála, zàklala.
-
(Неке сам додао.) Умрла, запела није спорно. Спорно је кле́ла-за̏кле̄ла, али је ту вероватно дужина целе основе промењена (кле̏ла-за̀клела). Ни про̏да̄ла, заједно с осталим а : а глаголима, не прави проблеме.
-
Питај ту Београђанку. ;) Увек иде једно с другим.
Ne kaže sigurno sa dugouzlaznim (píla), išli smo zajedno u odeljenje, a piti je bar čest glagol. ;)
-
Кад се првима дода префикс, акценат је краткосилазни: за̏вио-за̏вӣла, по̏пио, за̏лио, до̏био (историјски је ту и у прасловенском био силазни, што се види по односу као у ру́ка, ру̑ку, на̏ рӯку; у гра́ду, гра̑д, у̏ гра̄д, а код потоњих је на снази класична новоштокавска метатонија: у̀шио, за̀чуо, у̀мио (ту је некада стајао узлазни акценат, који је у српском такође дао кракосилазни, али који се преноси уназад другачије, уп. ку̏ћа, у̀ кућу).
Појашњење?
- Прасловенски је имао глаголе завити, попити, добити и префиксација глагола била је уобичајена појава?
- Како се из синтагми на руку, у град види да је у префиксираним глаголима био силазни нагласак? Однос предлог + именица сличан је односу префикс + глагол па се из чињенице да је у прасловенском у поменутим именицама био силазни нагласак може закључити да је такав био и у простим глаголима који се могу префиксирати а припадају споменутим типовима?
Наравно, онда долази класична прича о аналогијама. Једних је мање, других је више, бројнији преовладавју (отуд ли̏ла-по̀лила, пи̏ла-по̀пила, до̀био), али тамо где је акц. диференцијални знак остаје: би̏о-би́ла.
Којих је мање, којих је више? Чудан ми је овај део реченице бројнији преовладавају, плеонастично ми је.
Бројнији су гладоли 2. врсте, с кратком основом, код којих префиксацијом долази до метатоније?
Зашто је потребна аналогија ако је овим двама правилима јасно дефинисано шта се код којих догађа? Нејасно ми је на шта се аналогија примењује.
-
(Неке сам додао.) Умрла, запела није спорно. Спорно је кле́ла-за̏кле̄ла, али је ту вероватно дужина целе основе промењена (кле̏ла-за̀клела). Ни про̏да̄ла, заједно с осталим а : а глаголима, не прави проблеме.
Све ми се помешало. [lol] [kuku]
Који глагол којој групи припада?
- Умрети, запети?
- Клети, заклети – зашто су спорни?
- Продати? Који су то а : а глаголи?
-
- Како се из синтагми на руку, у град види да је у префиксираним глаголима био силазни нагласак? Однос предлог + именица сличан је односу префикс + глагол па се из чињенице да је у прасловенском у поменутим именицама био силазни нагласак може закључити да је такав био и у простим глаголима који се могу префиксирати а припадају споменутим типовима?
Džo dokazuje da se u p/o=pio itd. metatonija javlja još u praslovenskom (ili kako ga već zovemo), tj. nije novoštokavskog porekla. Ni meni nije najjasnija paralela sa r/u)ku : n/a= r/u|ku — kada se zapravo javlja ovaj prelaz akcenta na proklitiku? Ja sam mislio da je novijeg datuma, ali novoštokavski bi bilo *nà r/u|ku, što nije slučaj.
Којих је мање, којих је више? Чудан ми је овај део реченице бројнији преовладавају, плеонастично ми је.
Бројнији су гладоли 2. врсте, с кратком основом, код којих префиксацијом долази до метатоније?
Tako je, kao što je Džo napisao u odgovoru #7 (http://forum.srpskijezickiatelje.com/index.php?topic=4067.msg44929#msg44929).
Зашто је потребна аналогија ако је овим двама правилима јасно дефинисано шта се код којих догађа? Нејасно ми је на шта се аналогија примењује.
Analogija se javlja kod nekih (štaviše, mnogih) govornika, gde se glagolima prvog tipa dodeljuje akcenatski obrazac glagola drugog tipa, iako dijahronijski nemaju veze. Što jeste jedan od poznatih načina kako se jezik vremenom menja.