Говоримо о истом типу, само их посматрамо различито. Прво, то -и- је део корена. Код нас се зато обично називају глаголима без наставка за инфинитивну основу (пи-∅-ти), IVа група. Има их и на -у- (чути, обути, изути). Сви имају презент на -је.
Е сад, од њих постоје две врсте:
1) они који у активном партиципу имају дугу основу (наспрам инфинитивне и презентске кратке): ви̏о-ви́ла, пи̏о-пи́ла, ли̏о-ли́ла (па и би̏о-би́ла од јесам/бити, историјски и гњи̏о-гњи́ла; у м. р. је свуда скраћено због л : о); и
2) они с кратком (бројнији): ши̏о-ши̏ла, чу̏о-чу̏ла, би̏о-би̏ла, ми̏о-ми̏ла, кри̏о-кри̏ла….
Кад се првима дода префикс, акценат је краткосилазни: за̏вио-за̏вӣла, по̏пио, за̏лио, до̏био (историјски је ту и у прасловенском био силазни, што се види по односу као у ру́ка, ру̑ку, на̏ рӯку; у гра́ду, гра̑д, у̏ гра̄д, а код потоњих је на снази класична новоштокавска метатонија: у̀шио, за̀чуо, у̀мио (ту је некада стајао узлазни акценат, који је у српском такође дао кракосилазни, али који се преноси уназад другачије, уп. ку̏ћа, у̀ кућу).
Наравно, онда долази класична прича о аналогијама. Једних је мање, других је више, бројнији преовладавју (отуд ли̏ла-по̀лила, пи̏ла-по̀пила, до̀био), али тамо где је акц. диференцијални знак остаје: би̏о-би́ла.
Осим наведених глагола, по том принципу функционишу и гл. с једносложном основом других група: слати, клати, брати, звати, млети…; дати; врети; снити… И код ова прва три има колебања: има и сла̏ла-по̀слала, кла̏ла-за̀клала, бра̏ла-у̀брала и (какав је мој осећај) сла́ла-по̏сла̄ла, кла́ла-за̏кла̄ла, бра́ла-у̏бра̄ла. (Код клети, мрети, пети… и инф. основа је дуга, тако да не спадају у ово о чему говоримо, као ни снети и сл.)