Хајдемо испочетка, јер имам утисак да нисам добро објаснио шта ме мучи:
1. Врло, врло често добијам писма, најчешће циркуларна, али и циљана, која почињу с "Поштовани,". Никада нисам добио писмо које почиње с "Поштоване,", или "Поштована," одакле закључујем да се писци таквих писама, који не знају да ли ће писмо читати женска или мушка особа, једно лице или више њих, тако обраћају свима редом. У моју главу не иде да се из обраћања може искључити вокатив, односно особа којој се обраћам, нити могу да разумем да се, на пример, удружењу медицинских сестара неко може обратити с "Поштовани,". Разумем да је писац циркулара у проблему, јер у српском не може да искористи чувено "to whom it may concern", али то за мене није довољан разлог за насиље над језиком.
2. Јасно ми је да придев може имати функцију именице, очигледан пример су надимци који после неког времена потпуно замене нечије име. Свако од нас памти неког Малог, Дебелог или Брзог, коме нико није знао крштено име. Ја сам био Ћорави, због наочара. Је ли то довољан разлог да укинемо вокатив у обраћању? Нисам сигуран.
3. Знам ја врло добро да је мушки род неутралан, мада то никако не успевам да објасним мојим џендер-сензитивним колегама, који непрекидно пишу "он или она", "професор/ка", или измишљају женски род ама баш свим занимањима, на пример "секретарка", државна или нека друга. Стога се чудим како им не смета форма "Поштовани,", јер ако писмо чита жена чије презиме није познато писцу, шта би се могло сматрати пуном безличном или личном формом? "Поштовани (госпођо)," и "Поштовани (докторко Перић)", или нешто треће? Испада, да увек треба рећи "Поштована," или "Поштовани" када се персира познатој особи , а када се обраћамо непознатој особи, где постоји 50% шансе да налетимо на жену, треба да пишемо "Поштовани,". Зашто? Одавде закључујем да се обраћање с "Поштовани," користи као српска варијанта "to whom it may concern", што никако не видим као добро решење.
4. Коначно, можда сам старомодан, али лично сматрам да језичку и правописну норму треба да утврђују лингвисти и националне институције које се баве српским језиком, а не приучени ТВ коментатори с бЕоградским изговором, писци приручника о пословној кореспонденцији, или невладине организације. Зато и тражим помоћ у покушају да нађем неко валидно тумачење једног, у суштини минорног проблема.