Опет о ословљавању

[rade]

Постоје ли неке смернице референтних установа (Матице или САНУ) за службено ословљавање? Сем разних текстова о пословној кореспонденцији које пише ко зна ко, не могу да нађем објашњење како се форма "Поштовани, ", која ме изузетно нервира, увукла у језик. Другачије речено, није ми јасно како се може саветовати да се у обраћању користи придев, уместо именице: <Ако не знате име особе којој се обраћате нити њену титулу напишите "Поштовани," >. За мене је то исто као кад бих енглеској фирми послао писмо које почиње с "Dear, " , или у руском "Уважаемый," што је апсолутно бесмислено.

Пошто је таква квази-учтива форма лишена сваког смисла, није ли боље писмо започети директним саопштењем, дакле датум, предмет и одмах тело писма?

[J o e]

Па то није придев него именица — придев је поименичен, супстантивизиран. И у енглеском га имаш: „my dear“ и сл.

А како је настао, врло лако се може објаснити. Уобичајена формула је „Поштовани + име/презиме у вокативу“. Ако се тај променљиви део (име/презиме) не зна, елипсом остаје само придев, који добија функцију именице.

[rade]

Ако је придев добио функцију именице, не видим како је успут изгубио особине и једног и другог, тј. нема род и нема множину.  Не видим да ико пише "Поштована, " или "Поштоване,", среће се само "Поштовани,". Џендер-сензитивни треба да протестују  . 

У енглеском могу да започнем писмо с "my dear", али не кад пишем могућем пословном партнеру.

[Miloš Stanić]

Pošto dosta obavljam poslovnu korespondenciju na engleskom, mogu da kažem da je uobičajeno:
"Dear Sir/Madam" - kada se obraćate osobi koju ne poznajete
"Dear XXX", kada se obraćate osobi koju poznajete (XXX je Mr. Prezime ili Ms. Prezime)
"Dear  Sirs", "Gentlemen",  kada se obraćate instituciji/firmi (ovo je starija, rodno neravnopravna varijanta)
"To Whom It May Concern", kada se obraćate instituciji i potpuno nepoznatom primaocu u njoj, kada želite da ostanete potpuno polno neutralni.
Takođe, interesantno, pisma čitalaca u magazinu "The Economist", počinju uvek sa "Sir".

[Бруни]

Ms je, da napomenem, najuobičajenije i politički ispravno, jer se obraćaš ženi, bez distinkcije njenog bračnog stanja. Jednako se koristi ova titula i za udate i za neudate.

[rade]

Свака част Енглезима, решили су већину проблема самим тим што немају падеже и родове, па је figther увек fighter, док је код нас једно борац а друго "боркиња", према залагању једне познате медијске куће (O tempora! O mores!), али питање је шта да радимо у српском, ја и даље не могу да натерам себе да писмо почнем с "Поштовани,". Има ли неко валидно тумачење како поступити?

С ословљавањем је проблем и у другим ситуацијама, да не отварам сад ту тему, али само за пример - "господине" у нашем језику није безлично, не знам како ви, али ја на пијаци обично кажем: "Пријатељу, пошто купус?", јер кад бих употребио "господине", можда бих добио и батине. Још је смешније у руском, где обраћања данас заправо и нема, товарищ је напуштено, а замена није измишљена, тако да се најчешће користи имитација обраћања у виду мужчина/женщина, девушка/молодой человек, да не објашњавам сав апсурд тога.     

[J o e]

Ако је придев добио функцију именице, не видим како је успут изгубио особине и једног и другог, тј. нема род и нема множину.  Не видим да ико пише "Поштована, " или "Поштоване,", среће се само "Поштовани,". Џендер-сензитивни треба да протестују  . 

У енглеском могу да започнем писмо с "my dear", али не кад пишем могућем пословном партнеру.

1. Има, Раде, и род и број: род је граматички мушки као инхтерентни, а број једнина или множина, зависно од потребе (у питању је одређени вид), мада је вероватнија увек множина, пошто се персира (а ту нема рода, зар не: Милице, Ви сте већ стигли).

2. И нисам рекао да тако пишеш писмо партнеру, него да се придев може поименичити.

[Vukvuk]

Постоје ли неке смернице референтних установа (Матице или САНУ) за службено ословљавање?

Joe, postoje li?

Пошто је таква квази-учтива форма лишена сваког смисла, није ли боље писмо започети директним саопштењем, дакле датум, предмет и одмах тело писма?

Poštovani je vrlo učtiva i smislena forma. Neučtivo bi bilo pismo početi bez nje.

[d@do]

Ако је придев добио функцију именице, не видим како је успут изгубио особине и једног и другог, тј. нема род и нема множину.  Не видим да ико пише "Поштована, " или "Поштоване,", среће се само "Поштовани,". Џендер-сензитивни треба да протестују  . 

Ne shvatam ovu konstataciju. Je li ispravno početi sa Poštovana ako se obraćaš ženskoj osobi?

[rade]

Хајдемо испочетка, јер имам утисак да нисам добро објаснио шта ме мучи:

1. Врло, врло често добијам писма, најчешће циркуларна, али и циљана, која почињу с "Поштовани,". Никада нисам добио писмо које почиње с "Поштоване,", или "Поштована," одакле закључујем да се писци таквих писама, који не знају да ли ће писмо читати женска или мушка особа, једно лице или више њих, тако обраћају свима редом. У моју главу не иде да се из обраћања може искључити вокатив, односно особа којој се обраћам, нити могу да разумем да се, на пример, удружењу медицинских сестара неко може обратити с "Поштовани,". Разумем да је писац циркулара у проблему, јер у српском не може да искористи чувено "to whom it may concern", али то за мене није довољан разлог за насиље над језиком.

2. Јасно ми је да придев може имати функцију именице, очигледан пример су надимци који после неког времена потпуно замене нечије име. Свако од нас памти неког Малог, Дебелог или Брзог, коме нико није знао крштено име. Ја сам био Ћорави, због наочара. Је ли то довољан разлог да укинемо вокатив у обраћању? Нисам сигуран.  

3. Знам ја врло добро да је мушки род неутралан, мада то никако не успевам да објасним мојим џендер-сензитивним колегама, који непрекидно пишу "он или она", "професор/ка", или измишљају женски род ама баш свим занимањима, на пример "секретарка", државна или нека друга. Стога се чудим како им не смета форма "Поштовани,", јер ако писмо чита жена чије презиме није познато писцу, шта би се могло сматрати пуном безличном или личном формом? "Поштовани (госпођо)," и "Поштовани (докторко Перић)", или нешто треће? Испада, да увек треба рећи "Поштована," или "Поштовани" када се персира познатој  особи , а када се обраћамо непознатој особи, где постоји 50% шансе да налетимо на жену, треба да пишемо "Поштовани,". Зашто? Одавде закључујем да се обраћање с "Поштовани," користи као српска варијанта "to whom it may concern", што никако не видим као добро решење.

4. Коначно, можда сам старомодан, али лично сматрам да језичку и правописну норму треба да утврђују лингвисти и националне институције које се баве српским језиком, а не приучени ТВ коментатори с бЕоградским изговором, писци приручника о пословној кореспонденцији, или невладине организације. Зато и тражим помоћ у покушају да нађем неко валидно тумачење једног, у суштини минорног проблема.

[Vukvuk]

Ali traženo tumačenje si dobio od Joea već u prvom postu: forma Poštovani se "uvukla" u jezik elidiranjem imena adresata u situacijama kada je on nepoznat. Korektnija forma bi zaista bila Poštovani ili poštovana, pa takvu formu možeš i ti koristiti ako želiš.

[rade]

Јасно, хвала свима, међутим мислим да ћу и убудуће избегавати такво ословљавање, било тако што ћу се распитати коме ја то пишем, или тако, што ћу јасно навести предмет и одмах кренути с телом писма.  Не вреди, ко је прво научио правопис из 1960, томе све новотарије сметају

[J o e]

Раде,

1. Вокатив се никако не искључује јер је поименичени придев о коме говоримо управо у вокативу. Нико ти и није рекао да се медицинским сестрама обраћаш са „Поштовани“. То ћеш користити када пишеш групи људи од којих су неки мушкарци, а неки жене. (Вук ти на то додаје да је у таквим случајевима родно „осетљивије“ — „Поштовани/поштована“.)

2. И даље не видиш разлику између вокатива и именице. Управо као што се неком обраћаш са „Поштовани [Јоване]“ једнако је случају када теби неко каже „Ћорави [човече]“. Све четири речи су у вокативу и нико га не укида.

3. Колегама који користе родно осетљив језик препоручи Вуково решење. Ако теби то не смета, у форми „Поштовани“ имаш садржана оба рода у општој (генеричкој) употреби, за конкретно лице користи одговарајући род + име/презиме.

4. Вероватно у одговарајућим књигама то и пише. Треба потражити. Нема пак разлога тражити то од правописа. (Интересантно, у самом Београду се акцентује Бео̀град/бео̀градски, док је у појединим дијалектима Бе̏оград/бе̏оградски.)

Нити је у питању новотарија, нити је П60 то икако регулисао. Оперишимо чињеницама.