Ђорђе, твоја аналогија — то ваљда и сам уочаваш — није до краја добра, зато што језик није само оно што је својствено једном човеку (као што је његова анатомија), већ и оно што чини однос међу људима, што, дакле, подлеже нормама. Па се тако језик може упоредити и с облачењем. Кад сте на мору и кренете на плажу, обући ћете купаћи костим и мајицу без рукава и пластичне папуче. Кад се спремате за вечерњи излазак, обући ћете се изазовно и, ако сте женско, ставити шминку, накит и парфем. Кад седите у кући, обући ћете широку мајицу и тренерку. Кад пак идете на посао или важан састанак, обући ћете се елегантно, вероватно нешто с дугим рукавима, изгледаћете уредно и одмерено.
Сагласно, Ђорђе, с твојим претходним ставом — пошто смо тако научили, увек ћемо ићи на улицу онако како нам је природно, иако ће нас друштво гледати као белу врану: нећемо поштовати норме које свака ситуација посебно захтева и које друштвени узус редовно и строго контролише. Језик, као и мода, има своје „стилове” (варијетете): нећеш у кући причати стандардним језиком, нећеш с бабом причати као с друговима, али нећеш ни у званичној комуникацији користити фамилијарни говор и жаргон.
Зашто је по пакленој врућини непристојно ући у суд у мајици без рукава? Па нека будала у петнаестом веку је тако рекла. Тако је нека (тршићка) будала у деветнаестом изабрала и седам падежа и четири акцента, али то све није узалуд докле год има смисла: употребом тог језичког варијетета и стила облачења показујемо да је ситуација у којој се налазимо другачија од неке друге и зато што је другачија, прилагођавамо своје понашање (језичко, модно) онако како смо научили да је у складу с том ситуацијом. А одабир тог нормираног понашања, наравно, није увек смислен. И, наравно, увек се учи.
