Mogu sebe zamisliti da spontano kažem: „Ne bismo to tako uradili“, pogotovu ako u protivnom ne bi bilo jasno da li govorim o nekom svom hipotetičkom timu ili o drugom timu. Ovo ipak ne bi bila posljedica svjesne odluke da govorim po standardu, jer znam da nikada nisam tako nešto odlučio.
Meni je, pak nezamislivo da kažem "Ne bi to uradili", misleći na NAS. A i kad neko to kaže (ili napiše ovde na netu, u uobičajenoj komunikaciji, npr. na Biblioteci dogovori oko organizacije i sl. jer na netu se uglavnom piše govorni, a ne pisani jezik), zapara mi oko/uho.
Joe, ne znam o cemu pricam
, znam da su me tako ucili da predajem engleski. Doduše, ceo tajkurs je bio okrenut mnogo više praktičnom delu, a manje teoriji samog jezika, koju ja nikad nisam studirala, tako da mi mnogi tehnički pojmovi koje ti koristiš nisu poznati, i ponekad mi je zaista teško da te pratim (ne zato što si ti nerazumljiv, nego zato što sam ja neznalica
). Kad smo govorili o recima koje isto znace ali se koriste u raylicitim situacijama, govorili smo o registru.
Sad, verovatno da u razlicitim registrima postoje i neka odstupanja od standardnih pravila, ali nekako ne mogu nikako u to da ubrojim i bi/bismo. Pade mi na pamet jedan odlican primer slenga koji je nepravilan, ali koji eto, izgovoren u datom momentu i u odgovarajucem okruženju, ne bi mi delovao kao greška (iako s tačke standarda jeste). Mladi danas imaju običaj da počinju pitanja bez onog
Da li, odmah direkt sa pomoćnim glagolom perfekta.
Si video, sam bio, i sl. Iako me takav govor uopšte nervira jer ga smatram isfoliranim, ipak ovo "si video" ne odskače i ne izgleda čudno ako ga sledi dalje isti sleng, jer je jasno da se radi namernoj grešci. Ti isti mladi ljudi sigurno neće pitati svog profesora
Ste pregledali moj rad?, nego
Da li ste pregledali moj rad?. S druge strane, verujem da ti, Stoundar, bi umesto bismo koristiš uvek u govornom jeziku, bilo da razgovaraš s kolegom, prijateljima, poslovnim prijatlejem ili svojom babom, zar ne?
