Све је правилно, а допуштени су и облици
друкчи, другојачи, другојачан и
другачи.
Код Клајна у
Творби нема суфикса̂
-чи, -чији, -ачији и сл. (чак ни у првој тачки где помиње суфиксе који се јављају само у једној речи), нити се помиње икоји од ових придева и прилога (што ме чуди), али да покушамо разложити како је настао придев:
друг(и) + -чи [јед. по зв.] →
друкчи, тј.
друга + -чи → другачи, па кад додамо прид. дометак
-ји, добијамо
другачији, друкчији.
Другојачији је постало преко
другојак(о), што Клајн описује дометком
-ак: „[…] Јавља се у три изведенице од бројева —
једнак, двојак и
тројак. У последњим двема основа је узета од збирног броја, […]“, али не помиње
другојако (в. РМС). Но творбени образац је исти.
Ево шта каже Скок:
drugi, druga, određeni pridjevski brojnik i neodređena zamjenica »alius, secundus«, razlikuje se danas semantički, morfološki i akcenatski od poimeničenog neodređenog pridjeva drug, pl. druži, običnije drugovi »sočius«; drugi ide po složenoj zamjeničkoj deklinaciji, drog po deklinaciji o. Glede akcenatske varijacije upor. dug i dug (v.), múka i muka (v.), koje su etimološki istog izvora kao i drugi i drug. Rijedak neodređeni pridjev očuvao se samo u složenici f samodrúga (ŽK) »sinonim: noseća, u drugom stanju«, sa(ri)druga (Crmnica) »idem«. Izvedenice su različite, ali veoma brojne od oba značenja.
I. Od drugi: prilozi sa sufiksom -ъа(а) (v.): drûgda, odatle ima Vuk drügdaš, -eš sa -š od dvaš i triš, pored drükša (18. v.) = drukšaj = druš (sjeverna Dalmacija) »sinonim: katkad «; sa sufiksom dé (v.): drugdje pored druže (Crna Gora) = drugovale = drugóvdje (Matejić) < starije drugojde, glede -oj- > ov v. niže; na -ice, -ić, -oč, -ič, -ja: drugice = drugie (ugarski Hrvati) = drugoč(e) (15. v., čakavci i bosanski pisci), odatle enominal podrugočlt (ŽK), drugoč (Marulić) = drugovišti (15. v.) = drugojšti = drugović (15. i 16. v.), drugoviS = drugojci (13. i 14. v.) = drugovlja < drugvo(i)ja; na -amo: drugamo pored drugoj am(o~); na -ako, -ač: drugojako (Crna Gora, Dubrovnik), drugak(o) = drugočак (ŽK i hrv.-kajk., 17. i 18. v.); na -иа(ъ — a): drugud(d) = drükuda (Crna Gora, prema kuda). Umetak -oj- nalazi se i u pridjevima: drügojak (17. v.) = drügak, drugojačī (18. v.) = drugojači (Kosmet) = drugojàčiji (Vuk) pored drugovačijī (Vuk, Hercegovina, Dalmacija, Dubrovnik) = danas drugačiji prema -iji u komparativu (znatniji, finiji) pored drukč(ij)ī — drukši (Kosmet), odatle prilog drukčije, sa sinkopom samoglasa a prema drugda. Umetak -oj- potječe od pridjeva dvoj, dvaja, -e, trőji,· gdje je to ie. sufiks -οίο (upor. gr. δοιός). Po analogiji izvedenica odatle: dvojak, trojak prenijet je -oj- i u drugb + oj + āķī. Promjena j > v nastala je prema rukovet za rukojet (v.), vjerovatan za vjerojatan (v.). U složenicama: druginaest (17. v.) »sinonim: dvanaestu, drugobratučed m (17) prema drugobratučeda f, drugòjagnjenica f. […]
Друкши помиње РМС, али даје одредбу „покр.“, тако да тај облик није део књижевног језика. Ако бисмо синхронијски објашњавали
друкчи, вероватно бисмо га описали суфиксом
-чи. Иначе, дијахронијски, вреди Скоково објашњење: „Umetak
-oj- potječe od pridjeva
dvoj, dvaja, -e, trőji,· gdje je to ie. sufiks
-οίο (upor. gr. δοιός). Po analogiji izvedenica odatle:
dvojak, trojak prenijet je
-oj- i u
drugb + oj + āķī.“
Џо?
