1. Прво се учи ћирилица. Писменост се стиче на ћирилици, слово по слово, уз комбинацију речи и слике. Латиницу уче већ писмени ђаци, где се латинична слова објашњавају преко већ научених ћириличних.
2. У моје време (основна школа 1987–1994, средња школа 1994–1998), у нижим разредима основне школе (1–4) где све предмете држи један наставник (учитељ), једне недеље се писало ћирилицом, једне латиницом, наизменично, и то је било обавезно за све ђаке. У вишим разредима (5–8) писало се по личном избору. Изузев, наравно, када би наставник српског језика проценио да ученик не познаје добро једно писмо, па би био обавезан да писмени задатак пише на њему. У средњој школи и на факултету, избор је у потпуности на ученику.
3. До доношења последњег Устава, ћирилица и латиница су била два равноправна службена писма. У службеним саопштењима која су издавали државни органи, давана је предност ћирилици, али је примање свих докумената било дозвољено на оба писма. По новом уставу, службено писмо је искључиво ћирилица, што значи да је држава обавезна да се у службеној комуникацији служи искључиво на ћирилици. То се углавном не поштује строго, јер сви познају латиницу, али ипак постоји уставна обавеза. На пример, недавно је један оптуженик успео да обори пресуду суда јер му је она издата на латиници – прекршен је Устав. У комуникацији грађана према држави ствар није толико строга и до сада нисам чуо ни за један пример да је нека молба одбијена јер је писана на латиници.
Чак сам чуо и за један бизаран пример у Србији, био је у штампи, где је одбијена жалба једног наставника школској управи јер је написана на – ијекавици. Молба је одбијена јер је „написана на страном језику“. Наравно, радило се о незаконитом одбијању које може бити оборено, али ето, постоји пример да се и такве ствари дешавају.
Још један пример. Исто тако се у Београду један осумњичени Београђанин за неки злочин правио да не зна српски, већ да говори само мађарски. По закону, држава је морала након тога да му обезбеди службеног преводиоца.
