Стоундаре, тајм аут…
Уопште није очигледно да им није битно да оставља исти утисак у другим језицима, већ им је при одређивању имена било битно да оставља такав утисак, тачка. Очигледно је једино да теби није битно да такав утисак оставља у српском, јер такво гледиште прилично успешно заступаш. Да појасним до краја: ако је мени битно да остане назив уникод због јасне везе са универзалним кодом (и речима унија, уникат, унус), одатле уопште није очигледно да ми није битно да се такав утисак очува у естонском или албанском, нити би за одређење решења у естонском или албанском имало икакве везе шта је мени, као некоме ван тог система, битно или не.
Поређење с Прћићем није поређење, него један пример где се крши директна воља једног човека да своје име на српском напише онако како га он чује и ту се ставља тачка на меродавност и утицај општих страних препорука стотинама језика ђутуре на то како ће се одређена ствар решити у српском језику. Уопште није битно да ли је боље мак или мек или да ли је Прћић овде у праву, то је апсолутно, потпуно и нај-сасвим небитно у овој причи.
У толике информатичке технологије нисмо увели транскрипцију са енглеског на примерима Јаве, Ц-а, префикса е-, а да не говоримо о бројним примерима где смо називе просто превели. Због чега не говоримо о Џави, Сију или и-бизнису (питање не тражи одговор, већ је само битно то да постоји разлог због којег то не радимо)? Изузеци постоје и због њих се не може позивати на аргумент праксе, јер је овде потегнут аргумент да се ради о изузетку и то треба оборити, а не позивати се на праксу код других примера, јер се исто тако може позвати и на изузетке.
Нико не каже да препоруку треба игнорисати, већ да постоји читав међупростор опција од слепог придржавања и потпуног игнорисања.
Од назива не радимо „шта хоћемо“ већ га управо третирамо на најпажљивији могући начин јер размишљамо о теми узимајући у обзир препоруке. Алтернатива је игнорисање препоруке или игнорисање онога што противречи препоруци, а обе такве алтернативе су лоше.
Часлав је, како данас кажу у жаргону, „објаснио“. У свом стилу: концизно, аргументовано и без сувишне приче. У суштини, свако моје јављање на теми након тога је бесмислено, јер само настављам лични разговор са тобом. Што се теме тиче и онога што је релевантно по њу, Чаславов одговор је последњи који је битан и чека се евентуално једино ваљан критичан одговор на то.