Проблем је следећи. Шта се дешава када се таква реч нађе у наслову или поднаслову? Верујем да није правилно у наслову или поднаслову да се да и тумачење у загради, већ да се оно треба дати у основном тексту и то када се та реч први пут у њему појави?
Да би се закључило како и шта у датом случају, неопходно је имати на уму који је то првенствени (заправо једини практични) разлог навођењу изворног облика имена:
помоћ читаоцу да потражи нешто више о датој теми на изворном језику. Ово за последицу има неколико ствари.
Изворна имена уопште није неопходно наводити у загради, при првом помињању или било ком наредном. Битно је једино да је изворно име
негде поменуто. У нека претходна времена, то
негде могло је да буде та заграда, али и: фуснота, регистратор или списак литературе на крају текста. Значи, на пример, ако су имена у тексту имена аутора на које се текст позива, и постоји списак литературе, апсолутно је сувишно наводити изворна имена аутора било где другде поред тог списка литературе. У данашње време, то
негде може да буде и било који лако и свима доступан претраживи корпус, попут индекса интернет претраживача. Другим речима, ако се простим укуцавањем прилагођеног имена у Гугл, одмах добије и изворно име и мноштво текстова о датој теми, сувишно је наводити изворно име у свом тексту, било у загради, фусноти или регистратору (једино у списку литературе, по његовој природи).
Ако изворно име није неопходно за истраживање о теми на изворном језику, то јест ако се може дати бољи упут у том смеру, опет је сувишно наводити изворно име. Некада је изворно име управо било најбољи упут, у текстовима где су се аутори позивали на друге ауторе, и онда је више о датој теми најлакше било наћи читањем изворних текстова поменутих аутора. Тачно то важи и данас за строго научне текстове, али за готово било које друге текстове, на пример популарнонаучне, практичнотехничке, и друге, још бољи упут представља, рецимо, навођење места на Интернету која се детаљано баве датом тематиком.
Будући да је сврха истраживање, уопште не треба наводити
изворна имена као таква, већ
изворничка имена — имена онаква како се пишу на оном језику, или на оним језицима, на којима очекујемо да ће значајан број циљних читалаца моћи да истражује даље. На пример, ако се ради о неком практичнотехничком тексту на српском језику, очекујемо да ће читаоци претежно моћи да потражи нешто више о томе на енглеском, па треба да наведемо имена каква су на енглеском, а не каква су изворно —
El-Gamal а не
الجمل (асиметрично шифровање),
Kaspersky а не
Касперский (рачунарска безбедност).
Прожимање текста изворним именима квари ритам читања, али је противтежа томе практичнаа корисност омогућавања даљег истраживања. Ако, међутим, таква корисност не постоји или је боље остварена на други начин, онда изворна имена само кваре ритам и ништа више, те не постоји практичан разлог за њихово навођење.
Један други разлог за навођење изворних имена, који није практичан, може бити из поштовања. Овај разлог чест је једино у текстовима о конкретној особи или чему другом именованом (нпр. енциклопедијски) или у уџбеницима за великане неке области (фуснота, обично са још по којим податком), док се врло ретко уочава у другим текстовима. (Такође, у овом случају обавезно се наводи баш
изворно име, а уз њега и
изворничка по потреби.)
