Босански jе jош ближи.
Бошњачки је премлад и незрео као стандард, исто као и црногорски, због тога одустао од разматрања та два.
Чак су и идентични ијекавском српском стандарду, једина разлика је у имену. Срби из БиХ који говоре стандардним српским језиком (ијекавски стандард), самом том чињеницом уједно говоре и бошњачки језик, тако да је велико питање да ли је то уопште страни језик у оном смислу у којем схватамо стране језике, или у неком другом, где би једну групу језика чинили разноразни екс-СФРЈ штокавски стандарди, а другу групу сви остали светски језици.
Чак је и хрватски ту делимично под знаком питања, али он бар поседује довољан број разлика у стандарду да се јасно може препознати ко говори српским, а ко хрватским стандардом, а да се један другом не намећу као природни, већ се морају научити на исти начин на који се учи страни језик.
(Наравно, тиме не негирам постојање ових стандарда, нити право Бошњака и националних Црногораца на именовање властитог матерњег језика, већ само говорим о томе колико се они, са становишта српског језика, могу посматрати као страни језици. Међу самим лингвистима црногорског односно бошњачког стандарда, постоји став да Срби у ЦГ такође говоре црногорски језик, односно Срби у БиХ бошњачки, а са становишта српског стандарда, говор тих Срба је српски, тако да се и самим тим црногорски и бошњачки разликују само по имену.)
Заборавио си македонски, коjи jе по мени ближи српском него бугарски, jер jе македонски вокабулар значаjно ближи српском (посебно на разним терминолошким подручjима, специjализовани македонски текстови ми делуjу као "српски с македонском/бугарском граматиком"), исто важи и за македонско писмо; бугарска терминологиjа (као и писмо) се много више подудара с руском него са српском.
Ни о македонском немам јасан став, и ту је уплетено превише политике на рачун науке.
Баш то о чему говориш, да ли се ради о аутентичном јужнословенском стандарду, или о србизацији бугарског.
