Па сад… У Европи постоји нека сасвим друга врста школе. Неке ствари ми се допадају, неке не. Подучавање се доста заснива на личном искуству — уместо да им причају о позоришту и музеју, воде их у позориште и музеј. Уместо да им причају о биљкама и животињама — воде их у оближњу планину и зоо врт. Сваке недеље имају неке активности. Часови језика подељени су на три нивоа, тј. ђаци су подељени на три нивоа, тако да се не дешава да врло различити нивои седе у истом разреду и на истом часу. Имају веронауку, али у истој их не индоктринирају, него уче не само о католичанству (углавном шта се дешава у Библији, ко је Исус Христос, и сл.), него о свим другим религијама, главним карактеристикама, и сл. Видела сам књигу и заиста сам се пријатно изненадила. Оно што ми се не допада јесте да су много попустљиви — нпр. на свим нивоима, па чак и у основној школи, ђаци могу да пренесу известан број негативних оцена у виши разред, као што је то код нас пракса на факсу (и то не на свим!) Међутим, нпр. и поред тога што је Шпанија једна од ЕУ земаља које навише новца троше на учење страних језика, резултати су међу најгорима у ЕУ. Тако да ни та Европа није ни безгрешна ни а приори боља.
