Присвојни придев од Црњански

[Бруни]

Ок. Дела, књиге, романи Црњанског. А како би био присвојни придев? Црњанскијеве, Црњансковљеве књиге, романи, дела? 

[rade]

Мишљење једног аматера: Црњански, Ђунђерски, Головачки, Горки - то су већ придеви, тако да од њих не може да се направи нови присвојни придев. Зато ће увек бити "приповетке Црњаског", "задужбина Дунђерског" итд. 

[Шоми]

Баш како каже Раде.

[Farenhajt]

Eda bi se onda pojavili transkripcionisti i rekli da to ne važi za državljane neslovenskih zemalja čija su prezimena slovenskog porekla. Recimo, kad je posredi američki lingvista Noam Čomski, pravilno je reći "Čomskijeva studija".

[Belopoljanski]

Павлов, Марков, Петров (презимена) такође су придеви, па опет имамо Павловљев итд. што значи да има примера где се и од имена које је по својој конструкцији придев, може градити присвојни придев.

Мени се свидело хрватско решење, тачније решење неких хрватских аутора, који би писали Чајковскијев, Црњанскијев итд. Делује чудно и неграматично на први поглед, ту се слажем.

[Stoundar]

Eda bi se onda pojavili transkripcionisti i rekli da to ne važi za državljane neslovenskih zemalja čija su prezimena slovenskog porekla. Recimo, kad je posredi američki lingvista Noam Čomski, pravilno je reći "Čomskijeva studija".

A ko je to preporučio? U Srpskom jezičkom priručniku imaš primjer Čomskog, a pošto je njegov otac izgovarao svoje prezime kao Homski, promjena važi i onda kada je izgovor poengležen.

Pravopis Matice hrvatske (koji trenutno nije zvaničan) ne zabranjuje imeničku promjenu, ali kaže da je rjeđa.

[vojvoda]

Ја сам у књижевнокритичкој и књижевнотеоријској литератури сретао облик Црњасковљев, е сад да ли је у потпуности језички исправан не бих знао. Тешко је увек пронаћи онај реченички склоп да одговара облик то и то Црњанског па би било добро да постоји и решење које подразумеа грађење придева.

[Stoundar]

Ma ne može drukčije nego Crnjanskog, u skladu s eksplicitnom napomenom u P 10.

[Farenhajt]

Eda bi se onda pojavili transkripcionisti i rekli da to ne važi za državljane neslovenskih zemalja čija su prezimena slovenskog porekla. Recimo, kad je posredi američki lingvista Noam Čomski, pravilno je reći "Čomskijeva studija".

A ko je to preporučio? U Srpskom jezičkom priručniku imaš primjer Čomskog, a pošto je njegov otac izgovarao svoje prezime kao Homski, promjena važi i onda kada je izgovor poengležen.

Pravopis Matice hrvatske (koji trenutno nije zvaničan) ne zabranjuje imeničku promjenu, ali kaže da je rjeđa.

Vidiš, sad kopam i kopam i ne uspevam da nađem, ali pouzdano znam da je u jednom periodu bilo rasprave (da li kod Klajna, možda kod Feketea, možebiti i u nekom "Jeziku danas", ne mogu da se setim) da treba "Dejvida Dukovnija" a ne "Dejvida Dukovnog" (David Duchovny, The X-Files).

[Vukvuk]

Miroslav Nikolić, Crnjanskijev(ski) crni humor: http://web.archive.org/web/20080416001901/http://host.sezampro.yu/jezikdanas/6-98/6-98_4.htm

Tako jedan lingvista, inače ugledni profesor univerziteta, piše o Crnjanskijevoj rečenici, Crnjanskijevom stilu, jedan književni teoretičar o Gorkiju i njegovim delima, dok istovremeno poznati muzikolog govori o Stravinskijevoj „Petruški”, stravinskijevskim motivima i Musorgskijevoj „Hovanščini”. Iz toga bi dalje sledilo da valja reći i crnjanskijevac (što bi značilo ’poklonik, poštovalac književnog dela’ ovog našeg velikog pisca), stravinskijevac i sl. Po logici — ako može Vukov, vukovski, vukovac, Andrićev, andrićevski, andrićevac i sl., može i Crnjanskijev, crnjanskijevski, crnjanskijevac. Može, naravno, sve, ali nije dobro. Naime, oblik Crnjanskijev podrazumeva promenu prezimena Crnjanski po tipu Crnjanski—Crnjanskija—Crnjanskiju i sl., koju, začudo, jedan od pisaca srednjoškolskih gramatika i pravopisnih priručnika ne isključuje sasvim. Takvu promenu po padežima imaju u našem jeziku npr. anglosaksonska imena tipa Henri odnosno prezimena tipa Ripli ili italijanska prezimena tipa Vivaldi, Pergolezi i sl. (Kad smo već kod kompozitora, da pomenemo i prezime Mađara Đerđa Ligetija, koje pripada istom tipu deklinacije.) Da se kao Vivaldi—Vivaldija može deklinirati i Crnjanski—Crnjanskija — to je za Riplija. Zašto? Prosto zato što su prezimena poput Crnjanski (a postojao je, kao što se zna, i Bjelinski) ne samo po poreklu već i po današnjem obliku pridevi (što važi i za pseudonim ruskog pisca Alekseja Maksimoviča Peškova, tj. Maksima Gorkog/a/). Kao što se govori i piše beogradski—beogradskog(a)—beogradskom itd., srpski—srpskog odnosno gorki koren, gorkog korena, tako bi se moralo reći i Crnjanskog(a)—Crnjanskom(e)—sa Crnjanskim, a nikako Crnjanskija—Crnjanskiju—sa Crnjanskijem itd. To što je prezime Crnjanski po obliku pridev (kao što je to i Gorki) ima mnogo više značaja od činjenice da je tu pridev u imeničkoj funkciji. Ovo potvrđuju i imena država na -ska kao što su Bugarska, Mađarska, Francuska, Švedska, koja imaju samo pridevsku deklinaciju, iako su u pitanju imenice ženskog roda na -a. Kada bi se imena ovih država deklinirala kao imena tipa Srbija ili Italija (koja su takođe ženskoga roda, ali nisu pridevskog porekla i nemaju pridevski oblik), onda bismo imali, na primer, lokativ u Bugarski, što niko ne govori i ne piše. Iz ovoga sledi pravilo da se poimeničeni pridevi na -ski menjaju po padežima kao i pravi pridevi na -ski, što važi i za prezimena. Ako je tako, a tako jeste, postavlja se pitanje zašto onda neko ipak piše o Crnjanskijevim romanima, crnjanskijevskom stilu i slično. Odgovor je jednostavan — iz potrebe. Autor pokušava da u studiji, na primer od nekoliko desetina strana, izbegne dosadno ponavljanje sintagmi tipa romani Miloša Crnjanskog, stil Miloša Crnjanskog, rečenica Miloša Crnjanskog itd. (što je gramatički jedino ispravno, jer čak ni sámo romani Crnjanskog nije dopušteno), pa pribegava pridevu na -ov odnosno -ev kao i u stotinama drugih slučajeva, npr. Vukov, Skerlićev, Cvijićev, Andrićev itd. Uz to, nije čak ni semantički potpuno isto stil Ive Andrića i andrićevski stil. No, uprkos svemu, padežne forme poput Crnjanskija i od toga izvedeni pridevi Crnjanskijev, crnjanskijevski i slično nikako ne spadaju u književni jezik — do daljeg. Do kada, to teško da neko danas može sa sigurnošću reći. Mada, opet, kad čovek samo pomisli na to kako smo brzo od Gorbačova došli do Gorbija, uplaši se da će uskoro umesto Gorkoga čitati Gorkija.

[Хелије]

Колико ја знам, требало би Црњанскијев, Вронскијев, Облонскијев, и сл. Ако ни то није тачно, онда се морам запитати у вези са свиме што сам учио у школи…   

[J o e]

Нормативна литература то не допушта.

[VPF]

Autor pokušava da u studiji, na primer od nekoliko desetina strana, izbegne dosadno ponavljanje sintagmi tipa romani Miloša Crnjanskog, stil Miloša Crnjanskog, rečenica Miloša Crnjanskog itd. (što je gramatički jedino ispravno, jer čak ni sámo romani Crnjanskog nije dopušteno)…

Зна ли неко нешто више о овом ограничењу? О какво бих се то правило огрешио кад бих рекао романи Црњанског?

[J o e]

Зато што је за српски карактеристичан присвојни придев на местима где други језици имају генитив. Нормативисти не дозвољавају књига Марије или књига Милошевића, већ само Анина књига, Милошевићева књига, док је дозвољено књига Милоша Милошевића.

Мислим да то ограничење не важи у случају Црњанског, јер не може другачије него романи Црњанског. Можда је Николић мало пренаглио.

[VPF]

Аа, контам, хвала.

И скроз ми има смисла да се ради о томе да је претерао. Да човек има шест речи у имену а не две, не бисмо сигурно стално понављали ”романи Милоша Јована Арсенија Мубарака Црњанског – Мише” него ”романи Црњанског”.