Ствар је у томе што ово уопште нису (ови у мом окружењу) никакви латин-талибани, већ обични људи. Талибане сам сретао једино и искључиво на интернету и ту су убедљиво бројнији ћирил-талибани. Колико их има, не знам. Сасвим је могуће да их је и врло мало, јер је довољно да један једини човек са вишком слободног времена, својом активношћу на неколико посећених места створи утисак да се ради о читавом воду, а не једном човеку.
Ова ситуација на послу коју сам описао, а слична је била и на ранијем послу и на факултету, представља нешто друго. То је једноставно притисак околине јер је, не знам како, прилично утврђен такав став да ако пишеш латиницом, то значи да си лежеран, опуштен, љубитељ различитости и поборник двописмености (!), а ако пишеш ћирилицом, то значи да си крут, претерано педантан и највероватније присталица неке од националистичких идеологија.
Да ли је то зато што писање ћирилицом изискује додатни ментални напор, не знам. Знам да већина људи, по принципу „пишем писано ћирилицом, а штампано латиницом“, врло ружно и незграпно пише штампаним словима ћирилице. Не умеју да напишу Ђ. Слова Д, Љ, Ћ, Ж, Л, Ц су им ружна, плус што код Л треба памтити да ли је квачица са леве или десне стране. Подешавање ћирилице на тастатури још и ђене-ђене, али куцање ћирилицом – катастрофа. Ђе беше Љ, ђе беше Њ, шта је Q, шта је X. Довољна им је мука што се пребацивањем са EN на SR погубе са Z и Y, а не још и то.
А кад попуниш формулар, лепо, штампаним словима ћирилицом, одмах коментар: „Ооо, ћирилицом пишеш“. Откуцаш и штампаш документ на ћирилици, „ооо, ти си баш прави Србенда!“ (у позитивном смислу изречено, не као увреда, али поента скроз омашена). Пошаљеш ли некоме мејл, не дај Боже, на ћирилици, или се одважиш да напишеш текст у којем ћеш транскрибовати стране акрониме и активно користити називе чији су оригинали латинични, „Океј, до сад је било симпатично, али ајде сад мало олади са том ћирилицом“.
И при том се не ради ни о каквим талибанима, већ о обичним људима попут нас. Ћирилица јесте у дефанзиви и ово што је проглашена за једино службено писмо јесте последња одбрана двоазбучности у Србији, по принципу ћирилица = писмо државе и културе, латиница = народно писмо и писмо комуникације, забаве и слободног времена, јер функционалну двоазбучност ја не видим нигде.
