И пример који си навео одличан је за ово о чему говорим: Не знам да ли ће данас падати киша — ако је коментар, одговор или сл., иде, наравно, с тачком, али ако је то веома заобилазно постављено питање, у обзир долази упитник, као у примеру са Претпостављам…
Već smo se negde raspravljali o tome – to nije upitna rečenica (čak ni „zaobilazna“
), već njome
izjavljuješ šta ti to ne znaš – ne znaš da li će danas padati kiša. S druge strane, onu rečenicu sa
pretpostavljam u odgovarajućem kontekstu mogu zamisliti kao upitnu (što bi se moglo naznačiti i intonacijom, kako kaže Bruni, što je kod primera sa
ne znam da li će padati kiša nemoguće), jer na nju postoji moguć odgovor pošto se pretpostavka odnosi na postupak sagovornika, ali formalno gledano ni tu ne bi trebalo da stoji upitnik. Rečenice tipa „mislim se da li me voli“, „ne znam kako joj to uspeva“, „pitam se ovo ili ono“ ni u kakvom kontekstu nisu upitne sem ako bi se neko pitao da li zaista to misli, da li zaista to ne zna, da li se zaista pita ovo ili ono, ali rekla bih da taj onda ima ozbiljnijih problema od interpunkcije.
Dodatak, posle još malo mozganja:
Podesniji primer sa „ne znam“ bio bi kad recimo muž kaže ženi „ne znam treba li da kupim dva hleba“, ali premda muž očekuje odgovor na to, zapravo nije i postavio pitanje, nego samo obavestio ženu o svom neznanju. U nekom razgovornom stilu to bi i moglo da upadne u sivu zonu kao primer sa „pretpostavljam“, jer bi se i ta rečenica teoretski mogla izgovoriti kao upitna (mada je tu češće upitan samo pogled dotičnog muža
), ali bi je označavanje upitnikom zapravo učinilo pleonastičnom, pošto je to da on ne zna treba li da kupi dva hleba potpuno jasno iz prostog pitanja „Treba li da kupim dva hleba?“, kome nema potrebe dodavati „ne znam“ sem ako nije cilj postaviti pitanje, nego izjaviti da ste neobavešteni, što nas vraća na početak i objašnjenje zašto se posle zavisnoupitnih rečenica upitnik ne piše.
