Ponovo izričeš uglavnom vrednosne sudove, ali osim ideoloških ne vidim dublje razloge. U tvom viđenju, norma treba da ispuni (i) jednu dijahronističku funkciju, da ostvari komunikaciju između prošlosti i sadašnjosti. Pošto je, po zakonima fizike, besmisleno da iz prošlosti komunicira ka sadašnjosti, ostaje nam onaj drugi smer, da iz sadašnjeg ugla gledanja drži nekakvu komunikaciju sa prošlošću. Međutim, mi iz današnje perspektive, najpre, i dalje umemo dobro da čitamo novine s početka dvadesetog i autore iz devetnaestog veka, pa donekle i ranije, pri čemu jasno razaznajemo arhaizme, lokalizme i žargonizme odgovarajućeg perioda. I u tome nam ne pomaže neka sveprisutna i fiksirana norma, nego prosta činjenica da je stopa jezičke promene daleko manja od toga da bi ometala iščitavanje jezičkog nasleđa iz prošlosti.
S obzirom da je srpska istorija pisane reči relativno kratka da bi se moja teza dokazala, možemo za poređenje, na primer, uzeti engleski — jezik bez zvanične norme. Ako, dakle, savremeni anglofoni bez norme bez većih problema iščitavaju Šekspira, s kraja 16. veka, i dosta teže Čosera, iz četrnaestog, vidimo da je stopa promene tolika da ne ometa razumljivost čak ni najsloženijeg izraza.
Dakle, kad odbacimo natruhe komunikacije s prošlošću, ostaje nam činjenica da norma treba da nam pomogne da jedni s drugima komuniciramo u sadašnjosti. A ona ovakva, možemo dosta lako dokazati , ne prati jezik onih kojima bi trebala(sic) služiti, stoga neke njene aspekte moraju učiti napamet i nikada ne mogu njome potpuno ovladati. I nije čak toliko problem što ta norma nije savremeno-gradska, nego što nije ničija: nijednom savremenom govorniku srpskog jezika nije u dijalektu Aùstralija, asìstent ili paràdajz. To su novokovanice nastale po idealističkim uzorima imaginarnog Vukovog seljaka s Pive. Nažalost, pri tome se zaboravlja da je novoštokavska metatonija sve manje produktivan proces u savremenom jeziku. Dakle, takva je norma odrođena od savremenih govornika.
Kad smo kod ideoloških uverenja, ja se deklarišem kao utilitarista. Kad neka stvar čoveku ne služi jer je neodgovarajuća, potrošena ili zastarela, onda je treba popraviti, ili pak baciti i napraviti novu, šta god je jeftinije. Ljudi ne treba da robuju zakonima i normama samo zato jer su nekome pre njih možda bili dobri.
Naravno, i konzervativizam je legitiman ideološki stav. Ali onda treba razmotriti i šta iz njega sve proizilazi.
Мој коментар се односио на комуникацију особе А која пише текст данас, са особом Б која текст чита сутра. Ако мој опис није подобан за ту ситуацију, онда се извињавам. Али стоји да је битно да не изгубимо могућност разумевања наших најважнијих књижевних дела из протеклих сто и нешто година. Јасно је да већина нас
још увек, као што наводите, "razaznaje arhaizme, lokalizme i žargonizme odgovarajućeg perioda", али такође је јасно да их
све мање разазнајемо и разумемо. То вам не наводим на основу статистичких истраживања, већ личног искуства и мишљења. Наравно, природно је да се језик мења и да мање разумемо старије текстове, али није добро да дозволимо да се у тој мери промени да више немамо падеже, немамо познавање акцената који су неретко битни и за разликовање у значења речи. Овде помало скрећем с теме, јер говоримо о чувању језичког наслеђа, а не само о стандардном језику врсте о којој ја говорим. Стандардни језик само делом може вршити и ту функцију.
Што се стопе промене у језику тиче, пример енглеској је од нулте важности, јер стопа промене у једном језику није иста као у другом. Додао бих и то да је ваше познавање стања у енглеском није у складу са стварношћу. Школован сам на енглеском од шестог разреда и сам сам имао прилику да читам Шекспира. Без претходног искуства читања старије едиције Библије, већина деце има огромне потешкоће у читању његових дела. Разлике у језику су велике, а рекао бих и веће од разлике између данашњег српског и језика транскрибованих (да би се отклонила разлика у писму) средњевековних српских текстова. Било како било, ниво разумевање Шекспира уопште није добро мерило, јер је језик који он користи био новина и у његово време. Он је унео огроман број лично скованих речи и нових реченичних конструкција у своја дела, што их не чини добрим примером језика тог доба.
Тачно је да енглески језик нема званичну норму, али није тачно рећи да језик који је у званичној употреби није нормиран. Језик који је у јавној употреби у већини од појединачних говорних територија, јесте нормиран на пољу правописа, граматике и сличног. Разлика између српског и енглеског лежи у томе што њихови медији воде рачуна о придржавању правилима (саветима) какве-такве норме, која постоји у језику. Та норма није увек на новоу целе државе - постоје разни ’in house styles’ - али не постоји произвољно писање нити ширина избора коју можда замишљате. Некоме споља то изгледа хаотично и наизглед вез правила, али стварност је другачија. Енглески језик није једно-норман, али је свакако (милти-)нормиран.
За крај, нисам ни ја искључиво конзервативан, али сматрам да је данашња норма у доброј мери разумљива - или ’научива’ - за већину говорника, из чега произлази да ако узмемо у обзир корист и штету коју би прузроковало њено мењање, нема добро оправдања за било какве драстичне потезе. Можда је некима норма сувише страна, али то не важи за све говорнике српског, нити оправдава нечије покушаје рушења заједничког само зато што није по његовом личном калупу и укусу. Било како било, стандардни језик о коме ја говорим није језик који треба заменити све друге видове српског језика (лично мислим да је то лоше јер уништава доста од нашег језичког наслеђа). То је језик за званичну употребу у медијима, просвети и сличном. Е, сад, можда ви (множина) доживљавате да је данашња норма сувише заснована на говорима који су вама страни, па желите да је приближите свом говору. То није неоправдано, али јесте помало себично. Чињеница да се користи и ијекавица и екавица је већ доказ да се настојало да језик буде близак већем броју говорника (што није захваљујући Вуку). И нама којима је норма ближа ваш говор звучи једнако страно, па имавши у виду да норма већ постоји, мислим да није прихватљиво да се сада ваш говор нама осталима намеће. А наметао би се ако постане варијанта норме, јер говор Београда (ако се о њему може говорити као целини) на својој страни има већину медија. Можемо говорити шта желимо о Вуку Караџићу, о ’урбаним’ и ’руралним’ говорима (термини који у нашем друштву имају шире значење од чисто географског, па се употреба истих од стране појединих на форуму граничи са ругањем - ако сам ја међу поменутима, извињавам се), али остаје чињеница да норма већ постоји, да већ постији одређен статус кво, и да није исто у стандардни језик (у мом значењу) данас убацивати нешто што је карактеристично за говор само једне скупине (привилегованих) говорника, и из тог језика избацивати нешто што је страно свима нама (случај појединих примера које дајете, а који су заиста чудни у очима свих говорника). Наравно, ту се мора додати и чињеница да стандардни језик није само нешто што требамо доживљавати као ’природно’, па ни то што се неким његовим аспектима сви чуде није одмах знак да се треба мењати.
Хајде да поступамо мало пажљивије. Прво се усресредимо на оне ствари око којих нема полемике, па тек онда говоримо о променама које би сигурно проузроковале огромне промене у целом језику - не само стандардном. Ако начин на који водитељи РТС-а и других телевизијских станица говоре постане прихваћен у норми, то ће, или изазвати потпуну поларизацију друштва, или потпуно потиснути све друге говоре. Јер џаба то што норма поручује ’може и овако и овако’, ако смо изложени само једном облику. Говорници којима је данашњи стандард близак и који се одупиру медијском утицају би изгубили последњи вид одбране - представу о томе да је начин на који говоре ’исправан’, што их подстиче на отпор.
