Pa nije tako, i to je pokazao Father Jape sa citatima. Zašto ne bi imali množinu? Zašto nema smisla? Ako imaš s jednom osobom prvo lepo pa ružno iskustvo, pa opet lepo, ali ne tako intenzivno, pa onda opet ružno, ali ne tako intenzivno kao prvi put, logično je da kažeš da tvoja iskustva s tom osobom nisu uvek bila ista. Naravno, sva iskustva se mogu imenovati jednim imeniociem, životnim iskustvom. Iskustvo sa Perom, Žikom, Lazom, mobilim telefonima, TV, nacionalistima, ženama, muškarcima… Sve su to različita iskustva koja sva zajedno čine, naravno, životno iskustvo.
Isto je i sa znanjem. Zašto znanje ne bi moglo da ima množinu? Poseduješ izvesno znanje iz fizike, zatim znanje iz matematike, zatim znanje iz oblasti medicine… Sve su to različita znanja. Kako bi rekao, moje znanje iz matematike, fizike, hemije..? Meni baš TO zvuči nategnuto i neprirodno. I ovde, naravno, sva znanja koja poseduješ, mogu da se imenuju zajedničkim imeniocem, tvojim znanjem. Znanje jeste u glavi, ali sve zavisi koje. Ja npr. nemam ama baš nikakvo znanje iz oblasti prirodnih nauka, totalni sam duduk, ali imam dosta znanja iz oblasti npr. jezika. Više stranih nego sopstvenog. Moje znanje iz oblasti npr. engleskog i španskog je veće od znanja koje posedujem iz oblasti srpskog, drugim rečima, sebe smatram amaterom u oblasti srpskog, ali profesionalcem u oblasti podučavanja i prevoda s engleskog i španskog. Ako kažeš da ja imam ZNANJE u glavi, poprilično je neodređeno. Da, imam znanje, ali kakvo? Zamisli da kažeš tamo nekom Peri, Bruni ima znanje, a on dođe i pita me da mu izvučem koren na deset iz boga pitaj čega. Baš bi moje znanje blistalo, sve u šesnaes’…
Zorane, isto je i sa prostorom. Po meni.
