Све у свему, правопис, који од првог дана сакупља приговоре и упозорења на грешке, у правом галиматијасу могућности, не дозволи и немачки изговор немачких скраћеница (иако је тај језик још увек доста присутан код нас, вероватно много више од озакоњеног француског). Уз то, не помене ни изузетке (а нема их много) и не каже шта са њима, па сада изгледа морамо да се бавимо гимнастиком, прескакањем незгодних немачких скраћеница, да зажмуримо на оба ока и правимо се као да их нема.
Иначе, fau је прво слово речи Vergeltungswaffe (фергелтунгсвафе - оружје одмазде). Верујем да је за пуни назив овог оружја чуо мало ко, али и да су за фау чули многи, па и млађи, чак и ако је и то избачено из школског програма.
Још је упадљивији пример VW. Неке могућности изговора нису предиђене Правописом (фау-ве и ве-дублве), друге, предвиђене (ве-ве, ве-даблју,а вероватно и ви-ви и ви-даблју), „не говори нико“ тако да нам преостаје само саветовано прескакање. Шта да се мисли о правопису ако препоручује тако нешто?
Зашто струка априори подржава све могуће језичке новотарије, које нису у складу са језичким нормама. Зар не би било добро да људи од језичког заната, кад до њих допре нека таква новотарија, кажу рецимо да то није у складу са граматиком… итд, а ако се новотарија прими и одомаћи – нека јој буде. Овако, неко рече, чим НН употреби неку погрешну реч, а друга двојица је понове, то је постало стандард. У најмању руку делује као претеривање. Или можда није?
Испада да се само правописа треба строго придржавати, иако је то само ствар договора, мада с обзиром на бројне негативне реакције струке, изгледа да договора није ни било.
