Ово је извод из једног чланка од пре две године о превођењу на телевизији:
У титлу једног филма могла се прочитати и реченица: „Он је елиџибилан да то уради”. Преводилац је тако превео енглески израз „to be eligible”, који значи имати право, бити позван (у смислу одговарајући, пожељан) да се нешто уради. Овај накарадни превод приметила је Зора Чавић-Илић, преводилац из златног доба Телевизије Београд, а данас пензионерка. Није то усамљен пример. Има их безброј и примећује их сваки гледалац који зна стране језике. Стручњаци за језик, попут Ивана Клајна, повремено на њих упозоравају, али ситуација се не мења.
– Титловани преводи су готово увек савршен пример онога што др Твртко Прћић у књизи „Енглески у српском” назива „површинско превођење” или „надрипревођење” – каже Клајн. Преводиоци не познају ни свој матерњи језик, ни онај са кога преводе, најчешће енглески. Својевремено ми је Живорад Ковачевић, аутор два врло добра речника енглеских идиома, послао цео списак њихових грешака, који сам ја објавио у НИН-у.
Иван Клајн је те грешке објавио у књизи „Странпутице смисла” (2002) и у зборнику „Српски језик у нормативном огледалу” (2006), а овом приликом је навео неколико најчешћих примера новијих „буквализама”.
– Кад се један лик у америчком филму издере на другог „What’ s your problem”, готово увек ћемо у титлу прочитати „Шта је твој проблем”, уместо реченица које би се у српском нормално употребиле у таквим ситуацијама: „Шта ти је?”, „Који ти је враг?” и слично – објашњава Клајн. – Слични примери су буквални преводи енглеског „point”: „Шта је твоја поента?” (уместо „Шта хоћеш да кажеш?”) или „У чему је поента” (уместо „Чему то?”), а наравно и иронично „Tell me about it”, буквално преведено „Причај ми о томе”, док заправо значи „Мени кажеш?” или „Као да ја то не знам”. Ту су и многобројни „лажни пријатељи”, изрази пренети по енглеском облику уместо по стварном значењу: „Силиконска долина” уместо „Силицијумска долина”, затим „дефинитивно” уместо „свакако”, „несумњиво” или „засигурно”, „менаџер хотела” уместо „директор хотела”. Најсмешније је, додаје Клајн, када преводиоци енглеско „doctor” увек, без разлике, преводе као „доктор”, и кад се односи на жене.
– Пред нама је згодна плавуша у белом мантилу, њен колега доводи пацијента до ње и каже му (према титлу): „Да вас упознам са доктором Џонсоном” и после јој се сви обраћају са „докторе Џонсон”, а преводиоцу ни на памет не пада да постоји реч докторка – илуструје наш саговорник. Иван Клајн указује и на граматичке грешке, тврдећи да сви без изузетка пишу састављено „безвезе”, због чега их је он прозвао „безвезе преводиоци”, као и да у све речи с префиксом убацују цртицу, па пишу „против-отров”, „полу-мрачан” и слично
– Једна преводитељка мајицу увек зове „мајца”, без „и”: у први мах сам помислио да је случајна омашка, али после сам се уверио да она редовно пише и „двојца”, „тројца”, „обојца” – каже Клајн и додаје да бисмо свећом могли да тражимо преводиоца који је икад чуо да језикословни приручници не одобравају облике као „у вези чега”, „идем да одморим”, „можда га сретнеш” и сличне.
