Чудан говор оца Јоила

[Бруни]

ovde u Beogradu, ja uglavnom govorim kao pravi Beograđanin.

Jao, iskreno se nadam da ne govoriš…   Ja sam rođena Beograđanka, ali ono prenemaganje i akcentovanje uvek na prvom slogu (od početka reči) ne mogu da podnesem.  

To je, prosto, normalno. Ljudi se spontano prilagođavaju, između ostaloga, i jezičkim sredstvima sredini u kojoj se nalaze, odnosno grupi kojoj pripadaju.

Ovo je tačno. Ja sam to primetila kod sebe u dva slučaja - prvo, kao mala, provela sam nekoliko leta u jednom selu kod Valjeva i nakon mesec dana provedenih sa tamošnjim seljacima, počela sam da zapevam kao i oni, da me rođena majka nije mogla prepoznati. Drugi slučaj je da sam se jedno vreme vrlo intenzivno družila s grupom Podgoričana, i bezmalo sam počela da pričam ko prava Crnogorka… 

[Belopoljanski]

Ево још примера: на пример, уместо на примјер.

[Stoundar]

Pa sad, akcenti i narječja nisu baš isto. Iz iskustva ne znam jer sam cijeli život proveo u Sarajevu ili u inostranstvu, ali imam prilično dobar sluh i primijetio bih takve spontane promjene, a onda bi me mozak natjerao da svjesno na to pazim.  Pogotovo u pisanju ne vidim bilo kakvu mogućnost spontanih dešavanja te vrste. Naravno, uvijek se može dogoditi da upotrijebim neku novu riječ ili izraz, ali sve prolazi kroz filter osjećanja za moj individualni, maternji govor.

[Бруни]

Pa sad, akcenti i narječja nisu baš isto. Iz iskustva ne znam jer sam cijeli život proveo u Sarajevu ili u inostranstvu, ali imam prilično dobar sluh i primijetio bih takve spontane promjene, a onda bi me mozak natjerao da svjesno na to pazim. 

Bogami, i ja sam primetila, ali mi je trebalo izvesno vreme da se oslobodim toga. Elem, naravno da to nije bio potpun prelazak na drugi izgovor, već neka čudna mešavina jednog i drugog, ali ipak se primećivalo. Ima i drugih stvari, koje su neprimetnije, barem meni, a i ne primećuje svako, tako da ne znam da li je zaista tako ili ljudi izmišljaju, ali već nekoliko godina unazad ljudi mi govore da sam izgubila srpski izgovor slova S, i poprimila španski.  Meni to zvuči malo neverovatno, jer pod jedan, otkud oni znaju kako zvuči špansko /s/ kad ne govore španski, a drugo, ljudi imaju tendenciju da izmišljaju takve stvari… 

[Đorđe]

Ево још примера: на пример, уместо на примјер.

Hm, pa to je već previše. Ne možemo računati čak s dva — i to takva dva! — lokalna ekavizma u Crnoj Gori (osim, naravno, ako to nije barski i mrkovićki kraj — a nije, sudeći po Joilovu akcentu, jer smo ustanovili kako je to brdski preneseni akcenat, a ne mrkovićki). Jesi li ti siguran da on Srbije nije video? Da znaš da se, s ovime, sad i ne bih baš kladio.

Jao, iskreno se nadam da ne govoriš…   Ja sam rođena Beograđanka, ali ono prenemaganje i akcentovanje uvek na prvom slogu (od početka reči) ne mogu da podnesem.  

Ma ne, ne akcentujem sve reči na prvom slogu — takav "estradni" isfolirani beogradski uopšte i ne govore Beograđani, nego mi se otvaraju srednji vokali, duže kratki akcenti, krate zanaglasne dužine i kratkosilazni postaju kratkouzlazni. Ja to sve registrujem, ali ne mogu da spriječim.

Ali bez brige — sve to nestane kao da ga nikad nije ni bilo istoga trenutka kako dođem u Užice. I sve se dužine same vrate na svoje mesto, svi silazni akcenti mi postanu pravo užički silazni, vokali se uredno zatvore, i divota. Tako deluje na mene akcenat sredine — dovoljno je da čujem šofera u autobusu (koji je, naravno, Užičanin) kada putujem dole, i ja već spontano govorim užički. I obratno — kada se vraćam iz Užica u Beograd, kako siđem iz autobusa i čujem ljude oko sebe, ja već govorim beogradski.

[Belopoljanski]

Он мене стварно одушевљава, у најпозитивнијем могућем смислу. Не знам како за овог човека нисам чуо раније.

http://www.youtube.com/watch?v=jXpAYNpdPwA

[Đorđe]

Sí, sí, malo pa se svuđ priviđaju masoni i vještice.

Najbolje je ovaj objasnio kako to ide: http://www.youtube.com/watch?v=vAfhkZUxvgI

[Belopoljanski]

Не, ово је жалосно, угасио сам чим сам отворио. У питању је један лечени човек из Кикинде који је, из мени незнаних разлога, постао видео-атракција још пре 5-6 година…

Отац Јоил је, са друге стране, нешто најдивније што сам у скорије време видео. Не знам колико други исто тако нешто примећују.

[Đorđe]

Ja ne vidim razliku — ovaj je možda lečen, a Joilo pa nije lečen. Ali i jedan i drugi boluju od iste psihoze, samo što onoga prvog smatraju za žalosnog i leče ga u institucijama jer je običan čovek iza koga ne stoji niko, a ovaj drugi se umotao u mantiju pa mu to, eto, daje za pravo da se i pored svoga mentalnog stanja slobodno šeće i govori među ljudima, i da ga ovi još i slušaju i uvažavaju. [roll]

Da mu nije te mantije i da mu nije podrške od organizacije kojoj pripada, da je običan čovek kao ovaj prvi, i Joilo bi jednako bio liječen i bio bi svima žalostan. A ovako je "duhovnik"? Zbog čega, zbog toga što se obukao u monašku haljinu? Pa s tom odorom ili bez nje, on je svejedno bolestan čovek kao i ovaj prvi. Da je sreće, i njega bi lečili. Da nisu samo još i luđi od njega.

[Belopoljanski]

Не знам да ли си свестан колико си сличан управо том оцу Јоилу, да не кажем истоветан? Наравно, не у негативном смислу. То је можда та динарска црта крутости и ригидности и чврстог држања сопственог света и неразумевања туђег, просто је фасцинантно како је могуће да се два таква човека жестоко сваде, чак и закрве, а да обојица буду 100% у праву и 100% несвесни света оног другог. На пример, ово твоје поређење оца Јоила са „лудим Савом“ из Кикинде је задивљујуће истоветно Јоиловом поређењу Пикаса са магарцем који репом умоченим у боју удара по платну. Просто фантастично.

Не, није Јоил болестан ни најмање. Као ни ти. Савршено је у праву у оквирима онога што зна, и у тим оквирима једна племенита и узвишена душа, мада претпостављам да ово узалуд говорим, али нека остане… понекад говоримо и себе ради. Тачно је баш тај тип личности, тип динарског мислиоца, најбоље описао Његош у лику војводе Драшка како описује свој боравак међу Млецима. Савршено греши, а опет је и савршено у праву.

Не замери, једноставно ме је ово задивило.

[Đorđe]

Samo što ja ne priviđam ljude i stvari, i ono što tvrdim zasnivam na logičkom zaključivanju i objektivnoj slici o svetu; a on priviđa masone i gradi svoje priče i teorije na osnovu iskrivljene slike o svetu.

Vjerovati u masone, đavole i vještice, božansko-šejtanske ratove koji se odvijaju na nebesima i na zemlji iza kulisa, i smatrati kako svet počinje u Danilovgradu, a završava se u Ostrogu jeste jedna iskrivljena i bolesna slika o svetu. Unutar nje, može on graditi kakve priče hoće, i biti i neizmerno maštovit i duhovit, ali on je svejedno bolestan čovek, jer njegova percepcija sveta koji ga okružuje nije utemeljena u realnosti. Prosto.

Utoliko se on astronomski razlikuje od mene, jer ja ne upoređujem Joila i ludog Sava na osnovu nekog svoga subjektivnog utiska i ukusa, već na osnovi hladnog posmatranja i povezivanja univerzalnih simptoma psihičke bolesti; a on to sasvim drugačije čini s Pikasom i magarcem. Metod prije svega.

A tvoja je krucijalna greška, ako mi dozvoliš, i ovde i na drugim mestima, u tome što ti ljude i ideje ne procenjuješ na osnovi univerzalnih i objektivnih (spoljašnjih) kriterija o njima samima, nego romantično veruješ u njihove unutrašnje kvalitete. Što nije loše samo po sebi, ali ti — tako ravničarski, panonski melankolično, da se poslužim tvojom alegorijom o regionalnim mentalitetima — previđaš tu surovo realnu stvar da sve te kvalitete, ako postoje, prestaju i nestaju u vjetar čim se izađe izvan njihovoga sveta na liniji Danilovgrad—Ostrog… Te da nešto što je tako ograničeno, ekscentrično i postoji jedino u svome malom svetu — a nije univerzalno i opšte, nije nezavisno od konteksta i od situacije — naprosto nema objektivnih vrijednosti, ma koliko možda i simpatično samo po sebi, unutar sebe i svog malog sveta, bilo.

Ako neka istina važi samo za Joila i njegove sljedbenike i sabraću u vjeri, a ne važi za mene, onda to nije istina. Istina je samo ono što važi za sve ljude, i za mene, i za tebe, i za mog komšiju, i tvog komšiju, i za onoga što ga nikad nisam ni upoznao. I ideje su, isto tako, pogrešne kada su prihvatljive samo za određenu grupu ljudi — kada su subjektivističke. Jedino ideje koje mogu objediniti sve ljude — dakle, koje su nezavisne od konteksta, koje su univerzalne dakle objektivne — jesu ispravne ideje, tvrdnje, teorije, istine, vrednosti. Nešto što je ispravna, istinita tvrdnja, to je uvek istinita, i uvek primenljiva tvrdnja. To u neobjektivnim predstavama o svetu ne važi, jer u njima su tvrdnje istinite i primjenljive samo u okvirima svojega malog sveta. I to je svest za koju mislim da tebi nedostaje, ili da ju možda i svjesno zanemaruješ jer si i odveć romantik.

[Belopoljanski]

Не, сличност је заиста фасцинантна. Невероватно. Један потпуно исти принцип, иста жица, иста суштина: ја и како ја кажем, а то је логично, јер ја у томе видим логику, док тамо где је не видим, тамо је и нема, а нека ми неко докаже да то није тако, а ја унапред најављујем да је нешто тако само по себи немогуће, те на тако нешто нећу ни губити време, него ћу наставити са оним што сам започео.

Не замери, сад сам заиста прешао меру пристојности и без одобрења зашао на дубоко лични терен, али ми намера није била лоша, а управо сам, читајући ово што си написао, као и оно фасцинантно непрепознавање икакве разлике између оне двојице и то управо након што сам одушевио образложењем како нема разлике између апстрактне уметности и магарећег махања репом зато што је неко не види, доживео нешто што бих назвао моментом зена.

[Đorđe]

Ja ne kažem da nisam tvrdoglav ili samouveren. Jesam, vrlo sam tvrdoglav i samouveren.

Ali imam debelog razloga da tvrdim kako je otac Joilo čovek izmenjene slike o svetu, da ne kažem čovek obolio od jedne vrste psihoze. Pa to se vidi iz aviona. I to nema veze s tvojim oduševljenjem njegovim pričama. Tvoj problem, kako mi se čini, jeste jedino taj što ne možeš ili nećeš da razdvojiš univerzalno od doživljenog, spoljašnje od unutrašnjeg, opšte od situacijskog. I zato smatraš (ili veruješ?) kako je Joilo drugačiji od ludog Sava. Kako je ovaj drugi lečen i žalostan, a kao da i ovome prvom pa ne treba isto tako tîm psihologa da sredi te vještice i masone koji ga proganjaju!

Ali dobro, to je okej, nema u tome ničega lošeg; međutim, okej je samo dotle dokle ne dovodi tebe samoga u poziciju da zbog toga praviš pogrešne odluke, izbore ili da loše prosuđuješ ljude i ideje. Da sad, recimo, zbog toga odeš u Ostrog i oduševljeno potražiš još saveta od "premudrog" Joila, a da ne primetiš ili da i svjesno zanemariš kako taj čovek zapravo ima oslabljen dodir s realnošću i dobar dio vremena u stvari halucinira. Pa kakvi masoni, bre? Kakvi đavoli i demoni? Kakve lične karte sa znakom satane, alo?!

Ili, kao što malopre reče na teveu doktor Haus, sad se završila epizoda, — "If the wonder’s gone when the truth is known, then there never was any wonder!"

[Бруни]

Ајмо, дечки, да се врнемо на тему. Тема је ГОВОР оца Јоила, не отац Јоило, а поготову не "психоанализа саговорника".  

[Luče]

Ајмо, дечки, да се врнемо на тему. Тема је ГОВОР оца Јоила, не отац Јоило, а поготову не "психоанализа саговорника".  

Tako je, teta Bruni, vrati ih na pravi put!