Српски језички атеље
Српски језички атеље => Језик је огледало душе => : rade 29. 01. 2015. у 12.27
-
Пре неколико година причали смо о ословљању, ево мале модификације тадашње теме.
У последње време добијам пуно писама, углавном рекламни спам, али и није. Већина тих писама је од мени непознатих људи, и сва почињу с "Поштовани <име>". Имајући у виду да сам припадник одлазеће генерације, за мене је једина прихватљива форма писменог ословљавања непознатих људи "Поштовани <грађански статус> <презиме>", илити "Поштовани господине Петровићу", никако "Поштовани Иване". Колико се сећам, таква је раније била норма пословног бонтона, а једина измена, настала у последње време, а које сам свестан, је промена грађанског статуса са "друже" на "господине".
Одакле одједном оволика фамилијарност од стране непознатих људи? Пошто се већином ради о младој и још млађој генерацији, вероватно их тако уче. Да ли се десила нека промена у пословном бонтону, коју нисам испратио? Не могу ни да замислим реакцију пословних партнера којима бих се обратио са "Dear Randolf" или "Уважаемый Владимир" :)
-
Иста се промена дешава (десила?) и у финалном поздраву. С поштовањем је постало Срдачно или Срдачан поздрав.
Многи моји бивши ученици чак не знају да су ти уводни и крајњи поздрави ствар важеће етикеције. Имејлове почињу с неба па у ребра, а понекад се и не потпишу.
-
Да допуним ово запажање.
Раније је у Дневнику на РТС-у спикер (сад је то презентер вести) позивао репортера са лица места и ословљавао га овако: "Колега Савићу, шта се то јутрос десило у Пожаревцу?" Данас га ословљавају именом: "Новице, реци нам…"
-
Фамилијарност која прелази границе доброг укуса лако је уочљива и код наведеног репортера са лица места. Тај наш прегалац на крају прилога обавезно, запевајућим гласом, прозива или студио, или неку особу у студију, именом, имитирајући колеге енглеског говорног подручја.
- Бла-бла-бла… Студио?
- Трућ-трућ-трућ… Драгане/Драгана?
-
Eto, mi u firmi možemo da zamislimo i obraćamo se poslovnim partnerima i saradnicima sa Dear (ime). Ja sam, ruku na srce, najkruća u tim stvarima od svih mojih kolega. I meni se uglavnom obraćaju imenom i ako je španski u pitanju, ne persiraju mi. Gđa (prezime) i Vi dolazi samo iz Latinske Amerike, i to samo ponekad. Konkretno, sarađujemo s jednom firmom iz Nemačke, i ja sam nekako sa svim radnicima te firme na "ti", tj. na Dear "ime", samo sa vlasnikom sam bila na Dear Mr. (prezime). Kad sam shvatila da radnici te firme mog šefa takođe zovu po imenu, pokušala sam da promenim, i u jednom mejlu vlasniku firme sam se obratila imenom, ali već u sledećem, prirodno mi je iz tastature izašlo Dear Mr…. da bi mi on uz odgovor prijateljski napomenuo da se već stvarno toliko poznajemo (preko mejla, mislim da sam ga samo jednom u životu videla kad je bio u vrlo kratkoj poseti) da bi bilo krajnje vreme da počnem da mu se obraćam imenom. Štaviše, skapirala sam da me zbog takvog stava da sve zovem g. prezime i vi, mnogi smatraju poprilično krutom.
Mislim da sve zavisi od samog odnosa. Npr. ako je u pitanju poslovni partner s kim se blisko i dugo sarađuje, stvarno nema potrebe folirati se, osim toga, prijateljska atmosfera olakšava same poslovne odnose (iz mog iskustva). Ali, npr. ako je neko ko je klijent firme, ko nešto kupuje od tebe i ne radi se o nekom stalnom i intenzivnom odnosu, onda je ok biti formalniji. Naravno, ako se poslovni odnos intenzivira i produbi, uvek dođe momenat kad se prelazi sa g. prezime i vi na ime i ti.
Inače, ovde u Španiji retko gde i retko kome se persira, vlada običaj da ljudi jedni druge zovu imenom, pa čak i kad se radi o starijim osobama. Skoro baš bejah u čekaonici kod doktora, i izađe jedna mlada medicinska sestra i bog znba kako se ispozdravlja sa jednim dosta starijim čovekom, veoma ljubazno, ali mu se obraćala sa ti imenom i pridevima tipa "guapo", "carinjo" itd. Ti pridevi se zaista mnogo koriste ovde i izražavaju ljubaznost i nežnost, upućuju ih žene ženama, žene muškarcima bez ikakve neke pozadine (one nabacivačke).
A taj prisniji odnos mislim da dolazi iz Amerike. Svi Ameri s kojima sam imala kontakt vrlo brzo prelaze na ime i prisniji odnos. Da napomenem, prisniji ne znači i nevaspitaniji (kao onaj što je Joe pomenuo za svoje učenike). A kad smo već kod toga što je Joe rekao, imejl mislim da je ipak drugačija forma komunikacije od klasičnog poslovnog pisma u kom je sasvim normalno da ljudi pišu "s neba pa u rebra", ako se radi o toku neke komunikacije (naravno, ne ako prvi put pišem nekom a taj neko nema pojma ko sam ni šta hoću).
Da sumiram: svi kojima pišem mejlove a ima ih iz raznih latinoameričkih zemalja, Evrope, Azije itd. govorim im Dr. prezime samo ako se radi o nekom doktoru s kojim imam vrlo sporadičan kontakt, a sa svim njegovim zaposlenima i saradnicima sam na Dear ime i Best regards, ili Kind regards, ili ako je španski u pitanju, Apreciada ime i Saludos cordiales (što bi odgovaralo našem Srdačan pozdrav). Atentamente (S poštovanjem) pišem samo onima koje apsolutno ne poznajem a na engleskom mi na pamet ne pada da napišem Yours faithfully jer se to danas smatra izuzetno zastarelim i krutim i automatski bi mi to prilepilo etiketu "čudaka".
-
Да допуним ово запажање.
Раније је у Дневнику на РТС-у спикер (сад је то презентер вести) позивао репортера са лица места и ословљавао га овако: "Колега Савићу, шта се то јутрос десило у Пожаревцу?" Данас га ословљавају именом: "Новице, реци нам…"
Ne vidim zašto ne bi, jer ako se u kancelariji tako zovu, što ne bi i u živom prenosu?
PS: Ev baš gledam TV. Nikad, ama baš nikad nisam čula da je npr. voditelj iz studija dopisnika na terenu oslovio sa Senjor prezime, nego uvek po imenu. Čak i gosti u kontakt emisijama i oni sedeljkama gde svi nešto diskutuju, svi se obraćaju jedni drugima sa ti i imenom ukoliko se privatno poznaju (ne moraju obavezno biti i prijatelji, dovoljno je da budu poznanici). Jedino ako je gost u emisiji neko koje izuzetno važna ličnost (tipa, ministar nečega, ili sam premijer), oslovljava se sa vi i prezimenom, ali to je već stvar protokola.
Npr. Jordi Evole odličan novinar koji svojim emisijama u kojima intervuiše političare i postavlja im nezgodna pitanja uzdrmava tzv. kastu, kad je intervjuisao urugvajskog predsednika Muhiku, obraćao mu se sa vi i sa g. Muhika.
-
Btw, ja kad odgovaram na pitanja koja nam stižu u mejovima, uvek pišem Poptovani/a ime. Prosto mi je previše kruto da odgovaram sa g. prezime. Sa Poštovani g. prezime se obraćam (i obraćala sam se) samo Klajnu i pokojnom Rajiću jer mislim da njihova pozicija to zahteva.
-
Rade, nešto sad mislim, može li biti da je to tebi čudno jer se ti nalaziš u Rusiji, a koliko ja znam, oni, baš kao i Srbi (oni stariji, danas je izgleda tendencija u Srbiji da se kopira celokupan fazon američkog poslovanja, doduše, onaj vidljivi, spoljni, u šta je uključeno i to obraćanje i prisnost u odnosima sa poslovnim partnerima), imaju običaj da se uglavnom svima obraćaju sa vi i g. prezime? Nisam sigurna da li je to neka zajednička osobina svim slovenskim narodima, pošto npr. imamo saradnike u Poljskoj i redovno se dopisujemo obraćajući se jedni drugima samo Dear ime.
-
Mislim da je kod Rusa taj formalni odnos baš izražen, kod njih se i dobri poznanici persiraju. Znaš da se onomad ona mala Jelisaveta iščuđavala zašto se na forumu ne persiramo. Nije generalno kod Slovena, kulture su nam prilično različite.
Lično, ne volim preteranu etikeciju. Većini poslovnih saradnika, mahom zapadnjaka, mejlove počinjem sa Dear <ime> ili čak Hi <ime>, osim ako ih baš ne poznajem ili znam da su face.
-
Овде сам се трудио да врло пажљиво бирам речи, дакле суштина је у писменој комуникацији међу непознатим људима. Неко види моје податке на нашем сајту и већ ми шаље понуду за неку глупост, а при томе ми се обраћа с "Поштовани Раде", као да смо заједно овце чували. Ја овце чувао јесам, али таква фамилијарност ми је врло страна. Други моменат је масовност таквог обраћања, пре свега са стране младих, стога је очигледно да их неко негде учи таквој пословној кореспонденцији и таквој етикецији. Дакле, интересантно је одакле су добили такве информације.
У Русији је незамисливо да се некоме учтиво обратиш по имену, само <Име> + <Отчество, тј. име оца> на пример "Иване Фјодоровичу" је израз поштовања, све друго је фамилијарност. Чак и за нас Пушкин није само Александар, него Александар Сергeевич.
Што се тиче кореспонденције на енглеском, сва писма која добијам као званична, рецимо од фирми и институција, почињу са "Dear Mr. <презиме>", а наравно када пишем познанику кажем "Dear Charles".
-
Не могу ни да замислим реакцију пословних партнера којима бих се обратио са "Dear Randolf" или "Уважаемый Владимир" :)
Imejl je takođe pismena komunikacija a moj odgovor je bio podstaknut ovom rečenicom.
-
Чини се да сви мисле врло слично кад је у питању службено писано обраћање непознатој особи - строго по бонтону. Касније, ако се познанство развије, може и опуштеније, присније.
Ту је још један начин сакатог обраћања, рецимо интернет провајдера свом кориснику:
Поштовани
И ништа више. Као да је то циркулар који треба да иде на стотину адреса, па их мрзи да исписују сва имена. Штеде људи простор и време, а време је, кажу, новац.
-
Pa to se tako piše kad nisi siguran ko će da pročita to što pišeš. Isto kao i na engleskom Dear Sirs.
-
Pa to se tako piše kad nisi siguran ko će da pročita to što pišeš. Isto kao i na engleskom Dear Sirs.
Тако је, иако ми то звучи некако недовршено, кастрирано. Кад би уз поштована стајало и оно господо, у случају да је писмо упућено некој фирми, њеном руководству, па не могу да се набрајају сва имена, било би, претпостављам, потпуније и боље.
Међутим, исто то поштовани, без господине и презимена, употребаљава се редовно и кад је писмо упућено особи познатог имена и презимена, као, рецимо, одговор на неко питање, предлог, захтев…
-
Ту смо тему с "поштовани" имали пре коју годину.
-
Ту смо тему с "поштовани" имали пре коју годину.
Ма у реду, али ти си је поново начео. Ако сам побркао поштовани и поштовани Миле, извињавам се. Мислио сам да је то приближно иста тема.
-
Међутим, исто то поштовани, без господине и презимена, употребаљава се редовно и кад је писмо упућено особи познатог имена и презимена, као, рецимо, одговор на неко питање, предлог, захтев…
Типичан бирократски шаблон.
-
Нема потребе за извињењем, јер сам ту тему тада управо ја покренуо :) . Испоставило се да такво ословљавање не смета никоме, сем мени, па к’о велим да се не понављамо у том делу.
-
Нема потребе за извињењем, јер сам ту тему тада управо ја покренуо :) . Испоставило се да такво ословљавање не смета никоме, сем мени, па к’о велим да се не понављамо у том делу.
Генерацијска разлика је све очигледнија.
Само матора гунђала реагују на овакве конструкције.
-
Off topic: Е, да, али матора гунђала још држе паре :) . Знаш кад ће неко, ко ми се обратио с "Поштовани Раде", да добије наруџбу од мене?
-
Off topic: Е, да, али матора гунђала још држе паре :) . Знаш кад ће неко, ко ми се обратио с "Поштовани Раде", да добије наруџбу од мене?
Hm, da. Pare imaju i manje matori jer i oni kojima ne smeta nisu bas u cvetu mladosti ;). A da li bi se tvoj stav promenio kad bi onaj ko ti je poslao imejl bio kupac, a ne prodavac? Verujem da bi, jer da u suprotnom, ne bi ti u poslovnom svetu dugo opstao…
-
Па не би се променио, ми смо до сада ладно одували два-три контраверзна бизМисмена и послали их код конкуренције. Ко не поштује себе, не мове да тражи да га други поштују. Али све је то лични, а и не тако лични став. Ћерка мог колеге усудила се да пошаље ментору писмо које је почињало са "Поштована Милка". Још се црвени кад се сети одговора.
-
Sve zavisi kojih je godina mentorka. Ako je mlađa, što da ne? Ovde npr. deca u školi svoje nastavnike zovu po imenu i kažu im ti. To je nešto najnormalnije. Bilo bi čudno kad bi im rekli vi i obratili se sa g. prezime ili s "nastavniče".To nije stvar opšte/domaće kulture, nego upravo kuluturološka odlika koja se razlikuje između naroda i zemalja i koja izgleda kod nas počinje da se menja.
-
Ja ću probati da sažmem svoj stav o obraćanju s poštovanjem citirajući jednog čiku kojeg sam sreo na internetu. Oprostićete na engleskom, ako treba prevešću:
You help people by helping people. You have compassion by having compassion. You treat people respectfully by treating them respectfully. You allow people their dignity by treating them as though they have it. You don’t, however, do any of that by merely changing a few arbitrary vocal utterances to a different arbitrary set of vocal utterances, and then pretending that is in any fraction sufficient to correcting any part of the problem.
Što bi rekao Rade, sve je to lični stav. A možda i nije tako ličan.
-
У многим фирмама које држе до себе постоје прописана правила облачења (дрес-код, на српском). И сасвим је нормално да треба да постоје и правила у вербалној и писаној комуникацији.
-
To nije stvar opšte/domaće kulture, nego upravo kuluturološka odlika koja se razlikuje između naroda i zemalja i koja izgleda kod nas počinje da se menja.
Почиње и код нас да се мења, али нисам сигуран да је то добро.
-
У многим фирмама које држе до себе постоје прописана правила облачења (дрес-код, на српском).
Koje drže do sebe? To je tako relativan pojam. Da li Gugl "drži do sebe" (https://www.google.es/search?tbm=isch&tbs=rimg%3ACSq-0JvKl3OnIjjsWgyYQly8WiYXtoxwwBHd_1d5ON4MN2jV9W_1ZF8xz9WRX10gbjuQe17RrQUNgfNi6ZPpL1cc-SPyoSCexaDJhCXLxaEZxMqt5H24P_1KhIJJhe2jHDAEd0RtHuf4NduPooqEgn93k43gw3aNRHjKhITsfsgmCoSCX1b9kXzHP1ZEeveTXLa_1tGyKhIJFfXSBuO5B7URwF_1DSPmFLyYqEgntGtBQ2B82LhHjKhITsfsgmCoSCZk-kvVxz5I_1EayQr8vWrcSB&q=google%20office&ei=dIDQVJrlA4HhUvHcgNAP&ved=0CAkQ9C8wAA#newwindow=1&tbm=isch&q=google+offices)?
Почиње и код нас да се мења, али нисам сигуран да је то добро.
Ja jesam. Jeste dobro. Sve su to teška foliranja koja treba da pokažu kako je neko negde ispod i iznad i da se drži određena distanca, što svakako NIJE dobro za posao. Ljudi daleko bolje rade kad se osećaju prijatno, a radna atmosfera gde svi nešto persiraju jedni drugima i hodaju ko po jajima u strahu da ne kažu nešto što "nije po bontonu" svakako to nije. Svakako da odnos treba da bude u duhu dužnog poštovanja, ali poštovanje prema nekom se ne izražava persiranjem, nego stavom. Mislim, ono pravo, iskreno poštovanje. Jer, mogu da vas i tako lepo opsujem i persirajući vam. Gde je tu poštovanje? Ja ga ne vidim.
Druga stvar je odnos stariji- mlađi, gde obično se dešava da mladi ljudi (ne deca) persiraju starijima, ali stariji, eto, nekako imaju tu slobodu da ne persiraju mlađima, iako se počesto radi o mladim ljudima kojima ti stariji ne mogu ni cipele da obrišu, ili su barem na istom nivou vrednovanja po stručnosti i sl. ili jednostanvo ne mora čak ni to da bude, i mlada osoba je takođe osoba koja zaslužuje poštovanje, u istoj meri koliko i starija. Da li profesorka Radine ćerke takođe kaže Radovoj ćerci Gđo Prezime? 90% sam sigurna da ne kaže. Ljudi toliko danas rade da treba da se osećaju opušteno i prijatno na poslu, a to krut poslovni bonton ne dozvoljava. Ako sam ja vrhunski stručnjak u X (stavite bilo šta), hoću li biti bolji stručnjak ako se pojavim u odeći prema bontonu (suknja, sako, štikle, šminka itd), ili ako se pojavim u trenerci? Ok, možda sa trenerkom malo preterujem, ali ja lično ne bih se uvlačila u štikle i suknje pa tačno da mi plaćaju desetostruko nego što me sad plaćaju.
-
Не бих да скрећемо с теме: једно је комуникација међу људима које обједињава посао, познанство, или нешто треће, а јa сам питао за друго, за писмену комуникацију међу непознатим људима.
Потпуно је природно да свако од нас задржава неку зону личног просранства, чија величина варира од једне до друге културе. Та се зона обележава и типом обраћања: некога, кога не знам, нећу пустити да ми приђе близу и с моје тачке гледишта МОРА ме ословљавати тако, да се то растојање види, иначе то доживљавам као неваспитање и настојим да избегнем контакт (једнако као кад ми неко приђе непристојно близу); некога другога, с ким имам јасно одређен хијерархијски однос типа шеф-потчињени, професор-ученик, купац-добављач, могу да пустим ближе, али само донекле, дотле, докле то трпи култура организације. Хајде пробајте да се у улози медицинског техничара БИЛО КОМ лекару другачије, сем "докторе Петровићу", таман да сте од њега старији 20 година. Особе на истом хијерархијском положају, колеге с посла које добро знам, могу да пустим најближе и не очекујем другачије обраћање сем по имену.
У академском окружењу је другачије, сећам се да смо се асистентима обраћали по имену (не свим), а професорима никад, само "професоре" (иако смо их у нашим кулоарским разговорима често називали по имену). Најближе се пуштају људи које добро знате, али та ме група није интересовала.
Оно што је за мене већи проблем, то је неспособност тога, који пише, да сагледа ствари из угла онога, коме пише. Дакле, не могу да схватим да неко, ко тражи посао, или се у датој друштвеној ситуацији очигледно налази на нижој хијерархијској лествици од онога, коме се обраћа, не води рачуна о томе. Зато сам рекао да нећу да запослим никога, ко ми се обраћа по имену, а не знамо се. Тај је ПРЕ ОБРАЋАЊА морао да провери коме се обраћа и да одабере стил који је прихватљив не за другаре с фака, него за тога, коме се обраћа. А пошто деца уче од нас старијих, моје питање било је: ко их то тако учи и на основу чега. У поменутом случају с ћерком мога пријатеља питао сам је ко јој је рекао да се ментору може обраћати именом, а она слеже раменима, усвојила однекле. Раније су постоје књиге о пословном бонтону, вероватно и сад постоје, као и књиге о пословној кореспонденцији. Мораћу да прочитам шта пишу на ову тему :)
Off topic: Сећате се америчке хијерархије ословљавања: домар је Џон, мајстор на одржавању је Смит, шеф сектора је мистер Смит, секретар директора је Смит, генерални је Џон :)
-
Sve su to teška foliranja koja treba da pokažu kako je neko negde ispod i iznad i da se drži određena distanca, što svakako NIJE dobro za posao. Ljudi daleko bolje rade kad se osećaju prijatno, a radna atmosfera gde svi nešto persiraju jedni drugima i hodaju ko po jajima u strahu da ne kažu nešto što "nije po bontonu" svakako to nije. Svakako da odnos treba da bude u duhu dužnog poštovanja, ali poštovanje prema nekom se ne izražava persiranjem, nego stavom.
"Све ти је то, мој Алберте, релативно". Комуникација у малој друштвеној групи и у великој није иста, као ни дистанца. Мала група може да има већи степен присности, велика не. Није ли управо то разлог, да поменути Гугл ствара атмосферу "сви смо једна породица", тј. од велике фирметине прави низ малих група у којима је степен присности већи. Даље, строга правила веома убрзавају процес и комуникацију, омогућавају аутоматизацију, поновљивост. Када уђеш у официрски штаб одмах је јасно коме се обраћаш (гледаш на еполете), и како се обраћаш. Комуникација траје три минута, по правилу.
Дистанца, психолошка и просторна, крајње је важна за независност у одлучивању. И да, у читавом низу ситуација и кроз обраћање мора се јасно ставити до знања ко је потчињени, а ко је претпостављени. Не видим никакав проблем да сви на послу једни другима персирају, али, наравно, видим проблем ако је интракорпоративна култура оптерећена страхом. Међутим, скрећем пажњу да страх и персирање међусобно нису везани.
Да би међусобни односи дошли до фазе када се поштовање изражава ставом, мора се проћи кроз фазу комуникације када се поштовање изражава на неки други начин, рецимо персирањем.
-
Бруни, опет нас наводиш на офф.
Koje drže do sebe? To je tako relativan pojam. Da li Gugl "drži do sebe"?
Гугл води рачуна о својим људским ресурсима. Људски ресурси морају да имају удобно место за одмарање, за прикупљање снаге, да буду добро расположени, да имају свест о томе да раде у Великој Фирми, којој све то мора да се врати.
Са друге стране ове слике са линка су својеврсни ЕПП за Гугл — има се, може се. Треба импресионирати и пословне партнере, и власт, и људске ресурсе.
А успут се ради на овоме:
http://www.srbijadanas.net/svedska-radnicima-u-jednom-poslovnom-bloku-ponudjeno-da-ugrade-cip-ispod-koze-umesto-da-koriste-identifikacione-kartice/
Ово је за сада само понуда, али ускоро ће то постати обавеза. Нећеш моћи да будеш људски ресурс у, рецимо баш Гуглу, да се одмараш у удобним салонима, играш билијар и брчкаш се у базену, ако ниси чипован.
Гугл држи до себе, али не и до тебе.
-
шеф-потчињени
Vidi se da si šef. :) Ja nisam, i ne smatram se "potčinjenom" nikome, a kamoli mome šefu. On mene plaća da obavljam određeni posao, a ne da mu budem "potčinjena". S tim u vezi, dolazi i da li u odnosu šef-radnik (daklem, NE potčinjeni) ko kome treba ili može da kaže vi ili ti. To već, čini mi se, zavisi od osobe do osobe i svaki slučaj je za sebe. Nekom ću persirati od samog početka, nekom neću. Znam samo da je meni lično jako teško da promenim iz jedne verzije u drugu, pa se s tim i moj šef pomirio. Od samog početka sam počela da mu persiram, i danas nakon toliko godina i toliko toga preturenog preko glave, izgleda totalno glupo da mu persiram (i on sam ne bi imao ništa protiv da ja to promenim), ali ja i dalje teram po svome. Jednostavno mi je nemoguće da preturim preko usana "ti", iako kad god mu kažem "vi" osećam se baš, ali baš tupavo.
Rade, uglavnom se slažem s tobom (mene uvredi kad mi komšija ne kaže dobar dan :D ), ali ipak nekako mislim da ne bi trebalo sva ta pravila slediti od reči do reči, doslovce, nego ih imati kao ideju vodilju, ali i prilagođavati ih prema situaciji i prema osobi. Svakako ako pišem nekom koga 1) ne poznajem 2) očekujem nešto od njega, kao npr. posao (odbijam da kažem da je onaj ko traži posao u nižoj poziciji, jer onda ne razgovaramo o lepom vaspitanju, nego o ponižavanju radi dobijanja određenog posla) da ću slediti određene klišee koje bonton propisuje, da ću pročitati i usvojiti predloge i preporuke koje postoje za pisanje poslovnog pisma, pratećeg pisma uz CV itd, itd. Ali preterivanje u određivanju mesta (ovaj je gore, ovaj je dole, ovaj je ugledniji ovaj je manje ugledan itd) mislim da nije u redu i štaviše, mislim da nije ni preporučljiva jer ukazuje i na određenu diskriminaciju, a to je nešto što prezirem i nema šanse da na tako nešto pristanem.
Drugim rečima, za mene autoritet nije neko ko je, kako ti kažeš, "iznad mene", bilo po položaju, bilo po obrazovanju, bilo po materijalnom stanju. Mene nisu učili da budem snishodljiva i servilna pa se tako i ponašam. Titule i pare me apsolutno ne impresioniraju, pa samim tim može neko biti bog zna kako npr. obrazovan, ako ja procenim da mogu da mu kažem TI, ja ću mu reći ti. I obrnuto, uvek vodeći se sopstvenim osećajem za pristojno.
-
Zorane, Gugl ne vodi računa o svojim resursima, nego je našao formulu kako te resurse da što bolje iskoristi. Ako se ja na poslu osećam kao kod kuće, onda neću imati toliku potrebu da idem kući, jel da? Ja na primer, sedim osam sati na stolici da izvinete, pozadina me boli i čak iako bih i ostala da nastavim s radom, jedva čekam da odem kući da mogu da se malo rastegnem, da uradim koju vežbu i da sednem na sofu, da slušam muziku, uključim TV. Dakle, sve to bih mogla i na poslu, da imam tamo sofu, da imam tamo mesto gde bih mogla da posvetim pola sata vežbama za rastezanje ali onim pravim, ne ono stojećki. Ja npr. na poslu imam mikrovalnu, pa koliko toliko mogu da pojedem nešto toplo, ali ima ljudi koji ni to nemaju, dakle, trče kući da pojedu nešto kako valja. Ako na poslu imam uslove da sebi spremim hranu ili da pojedem nešto već spremljeno ali da to bude kuvano jelo po mom ukusu, što bih išla kući? Sve je to kapitalista dobro smislio da bi izgledalo da se brine o radnicima a u stvari samo pružaju šargarepu pa ko se ufati, ufatio se. A to sa čipovima… Heh. Pa ne trebaju nam čipovi, preko naših elektronskih uređaja već sve znaju o nama, ako ćemo sad da to pretvorimo u neke teorije zavere. S druge strane, koliko vidim iz naslova (ne mogu da klikam) to je ponuđeno, pa ko hoće, nek izvoli, ko neće, ne mora. Nekima bi sigurno rešilo probleme zaboravljanja kartice, ili gubljenja vremena dok se ista nađe u ogromnoj tašni.. Svako ima neke svoje razloge što (ne)dozvoljava određene stvari. A da li će biti obavezno ili ne… Videćemo. Nema svrhe sad presuđivati o nečemu o čemu nemamo pojma.
-
Zorane, Gugl ne vodi računa o svojim resursima, nego je našao formulu kako te resurse da što bolje iskoristi.
То сам и ја рекао. Слажем се са свим што си написала.
Крајем прошле године прочитао сам чланак једног нашег младог стручњака који ради у некој таквој фирми у САД. (Има Политика рубрику "Мој живот у иностранству", буде тамо занимљивих прича.) Каже да је тамо све лепо и красно, има бесну плату, привилегије типа своје паркинг место, али да се он тамо ипак осећа само као људски ресурс. Зато сам и користио тај израз.
-
Апропо оног предлога (http://www.beta.rs/?tip=article&kategorija=vestiizzemlje&ida=3188360&id=&ime=)да се направи речник израза за које се на седници парламента изриче опомена: http://www.nspm.rs/hronika/bora-corba-ostani-sekundarna-sirovina-do-kraja.html
-
Joj gde njega nađoste da soli pamet o bontonu…
-
Joj gde njega nađoste da soli pamet o bontonu…
Он је последњи који моји треба да говори о бонтону, али овим кратким чланком хоће да каже како је бесмислено правити такав неки речник. Тек онда би он, речник, могао да буде предмет свакојаких зајебанција. Људи ће се такмичити у измишљању замена за увреде.
-
hehe.. Pa šta vi mislite, da se samo u srpskom parlamentu vređaju? Vređaju se svugde a bogami ponegde se i pobiju (kod Srba još uvek, fala bogu, do šaketanja nije došlo). Mislim da sve zavisi od kulture, neke su jednostavno stvorene da rade "by the book", a neke, kao mi, sve izvrnu na zajebanciju. Lepo vaspitanje se nosi od kuće i od malih nogu, ili eventualno ako se radi o nekom ko je i bez toga bio dovoljno pametan da shvati kako funkcioniše svet pa je naučio sam. Tako da to što se časte u parlamentu, pa dobro, barem nešto rade kako bi opravdali svoje bezobrazno visoke plate, jel da? Bolje da se natežu nego da spavaju u klupi.