Ђорђе, твоја аналогија […]
Ma nije to sporno, Joe — sve to je Stoundar i napisao u poruci s kojom sam se već složio. Naravno da nam je potreban jedan standardan jezički model koji bi bio naddijalekatski i opšti. Ali sporna je ta lingvistička obijest kakva postoji kod nas. Engleski ili njemački, recimo, nemaju toliko stroge norme, i opet njihovi standardni varijeteti sasvim dobro funkcioniraju. Pa čak ni francuski, koji je sa svoje strane dosta stroži, nije ni sâm toliko strog u poređenju s ovim našim standardnim jezikom, koji ti normira i pisanje, pa i izgovor, pa čak i rečnik i gramatiku, i to sve s idejnim ciljem „da bude što manje dubleta“ (?!) i s količnikom modernizacije norme — jedan u, prosječno, tridesetak godina.
Sporno je to što je kod nas (preskriptivna) lingvistika postala, u pravom smislu te reči, bezobrazna. Jer je krenula da zalazi ljudima i u kuće i u pelene. Zađeš malo kroz narod, i vidiš — ljudi kod nas bukvalno imaju komplekse od „nepravilnog“ i „pravilnog“ jezika. Ima ljudi koji ne smeju uopšte da se oglase u javnosti zato što „ne znaju da govore pravilno“. Samodiskriminišu se, i diskriminišu jedni druge, na osnovi maternjeg jezika.
A šta su lingvisti uradili povodom toga? Jesu li objasnili narodu kako postoje različiti registri, i kako ne moraju, pobogu, da se plaše i da uzmu olovku u ruke ako ne vladaju dobro standardnim jezikom? Nisu, nego samo još više potpiruju tu histeriju — oglašavaju se kroz medije, po pravilu, u jednakim vremenskim intervalima samo koliko da podsete raju na to kako, zahvaljujući njoj, „jezik sve više propada“, „jezik se kvari“, „jezik se mora
braniti“ i slično.
I zašto norma mora biti toliko stroga? Ne mora. Recimo, uz izlazak ovoga novog Pravopisa (2010), Klajn i ekipa izjavili su i to kako je jedan od ciljeva bio i taj da se razni dubleti svedu na najmanju moguću meru. Sad, ozbiljno te pitam jer mi to stvarno nije jasno — kad su i zašto dubleti odjednom postali nepoželjni? I zbog čega nam dubleti pa smetaju?
![[neznam]](https://mcalc.net/Smileys/default/unknw.gif "ne znam")
A s druge strane, kod nas je norma (i to je taj „teret“ koji ona vuče iz prošlosti) isuviše opsežna. Kod nas se, recimo, normira i fonetika. Ako je moje [a], na primer, slučajno malo zatvorenije — odmah je to nepravilan izgovor. Ako mi je [e], ne daj bože, otvoreno — to je nepravilan izgovor. A to su takve nijansice, koje izvorni govornici, vrlo moguće, čak i ne percipiraju uopšte, da je to već smešno.
![[fsmile]](https://mcalc.net/Smileys/default/female.gif "smiley2")
Zašto Stoundarove redukcije vokala ne bi mogle biti normalne njihove realizacije i u višem registru u toj sredini? Norma bi mogla obuhvatiti razne sistemske realizacije glasova, recimo, pa i razne prozodijske realizacije svakako, te reći: „ovi vokali se u izgovoru mogu, a i ne moraju, tako i tako reducirati“, na primer.
O rečniku i gramatici tek! Zar norma treba mene da uči kako se kaže „muška osoba s kojom sam istih roditelja“, ili kako da od različitih reči i pojmova napravim rečenicu?! Pa valjda mi je to maternji jezik, valjda postoji nešto što se zove jezička kompetencija izvornog govornika. Ne znam, ajde i fonologija i morfologija nekako, ali možda sam i ja sav naopak
![[pardon]](https://mcalc.net/Smileys/default/pardon.gif "pardon")
, jer prosto ne mogu da shvatim kako sad i leksikologija i sintaksa mogu biti preskriptivističke, a ne — već po samoj svojoj prirodi! — deskriptivne lingvističke discipline.
![[otkudznam]](https://mcalc.net/Smileys/default/LaieA_016.gif "otkudznam")
A na sve to dodajmo i najnormalnije jezičke promene, koje neminovno dolaze s protokom vremena, i tromost naše norme da ih prihvati. Evo primera (osim pomenutoga
bi umesto
bih, bismo, biste, koje je odličan primer!) — u vreme kada je oblikovan ovaj standardni jezik, futur se bio gradio s
da-prezentom umesto infinitiva na jednoj dosta skrajnutoj zoni od Moravâ na jug i istok, i još k tome u zoni koja je, većim delom, bila van granica zemlje. Danas se futur gradi s
da-prezentom umesto infinitiva maltene u celoj Srbiji; a ni tamo gde se još čuva futur s infinitivom (kao, recimo, u Vojvodini ili zapadnoj Srbiji), ni futur s
da-prezentom više nije nepoznat i može se, takođe, fakultativno javiti. Ja verujem da će norma u jednom trenutku zaista „ozvaničiti“ i to
bi, i taj futur, ali pitam se — u kojem to trenutku, kad se to
bi govorilo ne još u Vukovo vreme, nego još i od prije Vuka; i koliko još vode Đetinjom mora da protekne dok se to konačno „ozvaničenje“ ne dogodi? A i ti znaš zašto se ono ne događa — zato što naša lingvistika „vuče terete iz prošlosti“, i naša norma svuda vuklja sa sobom istoriju jezika kao god zdrava sestra bolesnu, kojoj mora da ugađa i da se podređuje njenim potrebama; i zato što su oblici
bih, bismo, biste i futur s infinitivom historijski opravdani, a ujednačeni oblik
bi i futur s
da-prezentom su kasnije inovacije koje se ne mogu jednolinijski pratiti sve do praslovenskog, toga „ozvaničenja“ ćemo se načekati kao Trokići kačamaka.
Kao i ono nesretno
svo — pravilno je, dakle, samo
sve, zato što je
sve dobijeno metatezom od historijskoga
vse, a
svo se ne može tako
linearno izvesti iz istorijskih oblika, nego ima, eto, jedan „obilazni“ korak usput. Pa aman, gdje je još
takva istorija jezika argument suvremenoj normi?
Zar je suvremenom govorniku bitno kako je glasio praslovenski ili staroslovenski potencijal ili futur ili vokativ? I treba li da mu bude bitno?
I zato mi imamo takvu situaciju da je čitava jugoistočna Srbija u pravoj pravcatoj diglosiji. Ja ne mogu ni da zamislim kako je tim ljudima — pa oni standardni jezik mogu savladati samo uz ogromne napore; pa pošto ga većina onda i ne savlada, primorani su ili da ćute i da se plaše oglašavanja uopšte; ili šta će, da dignu ruke sasvim od norme, pa se onda lingvisti, kao, žale i brinu, i tobož čude se, što li nam ima toliko nepismenih i polupismenih, zašto li se pola Srbijanaca „frljaju s padeži“ i više od pola „s akcȅnti“. Pa zašto, stvarno, pitam se?
![[fgrrr]](https://mcalc.net/Smileys/default/girl_mad.gif "girlmad")
A to nije nešto što se ne bi moglo izbjeći i „izravnati“ gdje ima neravnina — mogla bi se i norma napraviti fleksibilnijom i elastičnijom, pa reći „može i takav futur, može i ovakav“, „ima i taj akcenat, a ima i ovaj“, pa ti izaberi ono što ti je maternjem jezičkom osećanju najbliže. I tu nije argument „osnovica se standardnom jeziku
jednom bira za vjeki vjekov“ — jer to „jednom“ možda i može da funkcioniše kojih dvestotinjak godina, ali posle toga to „jednom“ za većinu govornika postaje latinski i staroslovenski, pretvara se u mrtav jezik jer dijalekti i vernakulari evoluiraju svojim tokom, i onda dobijamo diglosiju i ulazimo u situaciju da svak počne pisati i čitati na svoj način, kao što je bilo i s latinskim i staroslovenskim, jer ljudi naprosto počinju gubiti kompetenciju za jezik kojim više ne govore kao maternjim. Zato odnos između norme, bez obzira na to što je ona veštački varijetet, i realnih govornih varijeteta mora postojati. Pašće svaka norma koja izgubi dodira s realnim saobraćajnim jezikom — naročito danas, u doba ovakvih masovnih komunikacija! To je sigurno; — i pašće i ova naša norma kao kula od karata, ukoliko je se ne bude srazmerno s govornim jezikom modernizovalo, srazmerno „krpilo“ na mjestima gdje curi, „ušivalo“ na mjestima gdje zjapi, „odsijecalo“ na mjestima gdje pretekne. A ne kad već bude kasno sjetiti se „pa gle, mogosmo normirati i to još prije dvadeset godina“. To samo stvara i nepoverenje kod ljudi, koji onda i svjesno odlučuju da se namjerno ne obaziru na jezičke norme, poput ljudi koji su ovdje rezignirano „raskrstili“ s akcentima
telèvīzija i
Aùstrālija, ili ljudi u Hrvatskoj koji su isto tako rezignirano „raskrstili“ sa
zajutrakom i drugim pokušajima nerealnog normiranja jezika, koje se nije oslanjalo na realan govorni jezik; — ne znam osećaš li i ti tu klimu, uopšte, generalnog
nepoverenja prema normi u narodu?
Treba, dakle, razumeti da norma nije — i ne bi smela biti — kamen. Već je jedno klatno koje se stalno obrće na razne strane, i koje se mora pustiti da slobodno oscilira ako hoćemo da nam jezik u društvu funkcionira i na duže staze, a ne da se „kunemo“ u Vuka čak i onda kada i u samom Tršiću ili i u samim Drobnjacima više sasvim nestane toga, takvog, jezika. A to kod nas lingvistička obijest odbija da razume. Lektori se ne ponašaju kao lektori, nego kao cenzori i policajci.
Kada je profesor Bugarski pre tridesetak godina uveo tu priču o različitim jezičkim registrima u našu lingvistku, upravo ona je mogla poslužiti kao odličan oslonac za „pomirenje“ između standarda i vernakulara, ali čini mi se da je danas ona postala samo
izgovor lingvista da i dalje normu drže u oblacima, kao, objašnjavajući se time da je to poseban registar, a ovo poseban registar, i ono poseban registar, kao da svejedno i dalje nije
jedan jezik ono što mora, u krajnjem slučaju, natkriti
sve registre, a to onda svakako implicira njihovu međupovezanost i međuzavisnost.
