Али не мораш се при творби водити изворним значењем речи. Реч треба сковати од доступних форманата и водити се логиком, тј. што верније пренети смисао. Шта се ради на форуму? Расправља се. Како назвати место на коме се расправља? „Расправник“ (наставак за извођење није баш стандардан у овој употреби али реч, бар мени, боље звучи од расправљалиште). Многе те речи које си навео су преведенице (калкови), од грчког, преко латинског и немачког (impresio → Eindruck → утисак; Zeitschrift → часопис; Bahnhof → колодвор итд.), па нам не сметају, али кад се зађе у творбу могу се наћи и јако чудне колокације. Неке су стигле и преко других словенских језика, нпр. чешког, где су калковане према немачком, а у немачком су то често калкови латинских речи. Па ето, ни приближнику не недостаје ништа као термину, чак ни тесначнику (за оклузив) итд., само се не виђају по литератури.
Ја језичким помодарством и „лењошћу“ (боље речено: инерцијом) сматрам то претерано посуђивање страних речи где већ имамо у свим значењима функционалну домаћу, па се неретко деси да ова страна потисне ту домаћу. Онда се то преноси и на синтаксу, па све чешће виђамо именице као непроменљиве придеве испред друге (сети се *профил-слике с друге теме — зар не звучи ужасно?). Затим се разне позајмљенице почну употребљавати у значењима које немају у нашем језику а већ према страном, што опет сваком мало вештијем језичком зналцу звучи одвратно (поменух већ оно технички : формално, а ту је и акција уместо распродаја итд.). Примера има још. Такве неке ствари треба зауздати (ако је ово прејака реч, нека буде: инсистирати на правилним облицима), јер се ту више не ради само о личној преференцији, већ често и о материјалним грешкама. Па и Одбор за стандардизацију даје често примере да се треба одлучити за домаћу реч спрам стране: кад се „Дунав осигурање“ обратило с питањем како писати, деоничко, деоничарско или акционарско друштво, добили су одговор да се зову деоничарско, јер треба дати предност домаћој речи над страном, као и уобичајенијем облику (над деоничко).