Здраво свима! Општеприхваћена jе чињеница да jе главни принцип српског правописа "Пиши као говориш", тj. покушава се да сваком гласу одговара jедно и само jедно слово и обратно (сада jе тако у ћирилици али не и у латиници), одражаваjу се позиционе гласовне промене унутар речи (већином на морфемским границама) и игнорише се морфемска структура речи. Наравно, ниjе се стигло до краjности - нпр. не одражаваjу се гласовне промене на граници 2 речи (кроз прозор, не крос), понекад се одступа од основног принципа (не jедначе се групе дс, дш, исто и у неким страним именима - рецимо Мусоргски). Мислим да jе изабран оваj принцип због тежње створити правопис лак за савладавање и примењивање (вероватно jе из истог разлога створен правопис овог типа за турски jезик у 20. веку), али правопис "потпуно фонетског" типа има битни недостатак да "скрива" морфемску структуру речи и тако значење и/или изворни облик непознатих речи постаjу непрепознатљиви - нпр. ако неко види непознату реч меци, никада се неће сетити да jе то множина од метак.
Осим тога, ако не не варам, словенски jезици ван групе "српскохрватског" имаjу правописе "морфолошког" типа, тj. они даjу предност морфолошкоj структури и фонемама и не одражаваjу позиционе промене (познат ми jе мали броj изузетака у jедном или другом jезику), а правописи овог типа нису претешки за разлику од "традиционалних".
Хтео бих да питам:
1. Да ли jе било дискусиjа изменити ли принципе правописа или не?
2. Из ког разлога су уведени изузеци од "фонетског" принципа у српском?
Хвала унапред!