Pete Mazich

[Duja]

…i Piter Bogdanovič.

[rade]

  чисто словеначко презиме.

[Stoundar]

Rade, nisi ti sina nazvao Džovan. On će vjerovatno izgovarati Yo-Wan, okolina Yo-Wan ili Joe-Wan a onda John. Ako je sinu nebitno njegovo porijeklo, zašto bi sebi komplikovao život? John je najlakše, a možda prilagodi i svoje prezime u Johnson.

[Бруни]

Rade, oko toga smo se sporili u vezi sa onim Džonom Legizamom i Sesarom Miljanom. Pitanje je kad neko prestaje da bude jedno i postaje ono drugo. Prema onom što nam je Klajn rekao za ovu dvojicu, razumno je zaključiti da ako neki Srbin (kao ja, npr.) ode u inostranstvo i nastavi tamo da živi, ime ćemo mu u srpskom i dalje govoriti po srpski. Ako je pak, neko ko od srpskog i Srbije ima samo ime, onda će se ime prilagoditi engleskom (ili kom već) izgovoru i postupaće se s njim kao s prezimenom iz jezika zemlje u kojoj čovek živi.

[rade]

Ако некога поштујем, то је Клајн, стога прихватам обајшњење. Мене је интересовало правило. Указао бих ипак на следеће: питање, упућено Клајну око Џона и Сесара, разликује се од случаја с Мазићем утолико, што ми свеједно морамо да транскрибујемо њихова имена (прва двојица), само је питање да ли да то радимо преношењем из енглеског, или из шпанског. Када се ради о именима нашег порекла и то оним, која су код нас итекако жива, велико је питање да ли треба да важи исто правило, јер ми то транскрибујемо назад у оригинални језик. Чему корисном онда служи транскрипција? Она само изазива апсурдну ситуацију, што сам илустровао с оцем и сином Јовановићима.

Не знам каква су правила за транскрипцију у шпанском језику, али ми нешто не изгледа да би они тамо у Колумбији, или одакле су већ поменута лица, пренели назад своја сопствена шпанска презимена на амерички начин. Такође би било интересантно видети како Пољаци транскрибују Бжежинског и да ли то уопште раде. Али, наравно, то је питање правила транскрипције у тим језицима.

Мени поприлично смета нешто друго: већ сам показао, али на то није нико обратио пажњу, да када нам се -ић преко енглеског врати назад као -ич, уместо хрватског или српског презимена добијамо словеначко, или пољско. Да ли нам треба таква забуна? Тако је за мене Питер Богданович је очигледно Словенац (односно Словено-Американац, како захтевају правила политкоректности), а ако га прочитам као БогданОвич, онда постаје Пољак.

У закључку: као инжењер ја волим да поштујем правила, према томе, ако смо утврдили шта је правило, ја ћу поштовати правило. Врло невољно и несрећно, али ћу поштовати.

[Бруни]

Шта би радили они у Колумбији нас се не тиче. А веза између Србина и Сесара и Џона јесте као што већ рекох, у одређивању којој земљи припадају: да ли оној одакле им је име пореклом, или оној у којој живе. Кад то одредимо, онда ћемо поступати сходно томе о којем се језику ради: ако одредимо да НИСУ Американци, онда Србина не транскрибвујемо, а друге странце транскрибујемо према њиховим језицима а не према енглеском. Тако да је веза сасвим ок.

[Belopoljanski]

Мислим да ће транскрипција морати да се позабави и том проблематиком, јер ствари баш нису или-или.

На пример, постоје људи којима уопште није битан матерњи изговор свог имена, већ им је битно да се чува интернационалност имена (нпр. ако су у питању библијска имена). Пример је Михајло Пупин, који се у САД писао као Michael. Он тиме није променио име из Михајла у Мајкл, већ је само исказао жељу да то интернационално хришћанско име буде препознато у средини у којој се налази. Управо због таквих примера треба оставити могућност и да понеки Мајкл, Сизар или Ејнџел буду Михаил(о), Цезар или Анђел.

Основна проблематика је поимање очувања изворности имена. Наша филозофија је таква да пратимо изговор због тог очувања, енглеска да се прати графија, а такве ствари могу бити у колизији. На пример, можда би се баш нека Eve саблазнила да јој се име пише као Iv и можда би јој било битније да буде Eva. А поменути Пупин је, пак, сачувао запис свог имена, али и научио Американце да није ни Пупајн ни Папин ни Пјупин.

Проблематика наших одрођених људи у иностранству је посебна прича. Ако у том иностранству негују изворни латинични запис нашег презимена, а систем читања им је потпуно другачији, ја сам за то да се то презиме свеједно чита у нашој варијанти. Не и име: ако се неки Американац који је за наше просторе везан само даљим и танким пореклом зове George Drazic, не морамо га прекрштавати у Георгија или Ђорђа, али нека не буде Дрезик. Или нека од оних варијанти из низа Сајџан (Шијан), Бејсик (Башић), Барак (Бараћ) и сл.

[rade]

Колегиница, удата за Муслимо-Американца с презименом Мусић преведена је у Music. Сви амерички пријатељи зову је Мјузик.

[Бруни]

ахаха… Као ономад на њикипедији кад ми је неко рекао да му је нешто у вези с правописом рекао "онај корисник Бејзик". А оно, он мислио на Бојана Башића… 

БП, то су посебни случаји, на које свакако треба обратити пажњу. Свакако да ако неко ко инсистира на промени изговора свог имена, да ће му се жеља поштовати. Али, углавном је овако како ја објасних, јер је тај принцип најлогичнији (не зато што ја тако кажем, него што стварно јесте, што је и Клајн потврдио својим писмом).

[Belopoljanski]

Да, Клајн јесте потврдио, само што ја мислим да овде још нису све ствари решене. Правила су још увек свежа, а тумачења стручњака умногоме зависе од чињеница које су им предочене.

Наравно, не кажем да правила не треба поштовати, већ да само треба имати опрез према ономе што се налази у сивој зони правила. А моје је лично мишљење да треба увести неки код који ће бити општи јер имам утисак да приступ зависи од језика према језику, што не би требало да буде тако. Одмах примери, да не причам напамет. Медведев (рус.) се чита Мидвједиф, а ми га преносимо по графији и читамо по српски Медведев. Путинов патроним „Владимирович“ преносимо са Ч и читамо као Ч, иако се на руском чита као Владимировић. А такав једноставан приступ немамо према латиничним алфабетима, где нећемо презиме Cesar просто пренети и у српски као Цесар. Или пољско rz (етимолошко р које је прешло у летимично ж) као р, већ као ж. Са једне стране се иде у ревност до крајности, а са друге као да се намерно занемарују неке ствари. На пример, чувено италијанско Ч, док дз игноришемо и преносимо га као ц, иако се тако не каже. Јапанско ћ и ђ које преносимо као ч и џ и сл. Ја бар такав утисак имам.

[Бруни]

Али, ти примери нису никакве сиве зоне, то су једноставно правила транскрипције, бојим се да нешто не видим везу између твог последњег поста и проблема који се поставио овде у овој теми, као и код Сесара и Џона.Ти говориш о недоследности правила транскрипције, а ми уопште не доводимо у питање правила, већ је недоумица КОЈА правила применити и да ли их уопште примењивати.

[Stoundar]

Baš zato što ovo i jeste siva zona, trebalo bi upitati samu osobu kad god je moguće. Možda Jovanoviću ne smeta da mu se prezime tako piše kada se daje pored očevog, ali šta ako nas otac ne zanima jer nije javna ličnost? Ja ne osjećam takva prezimena kao slovenačka nego samo kao engleska, utoliko prije što često dolaze s engleskim imenima, a bolje je da se što više razlikuju od izvornih oblika, ako je relevantniji engleski jezik kao maternji te osobe nego njeno davno porijeklo. Ako napišemo (i akcentujemo!) takva imena prema stranom jeziku, onda prenosimo tačnu informaciju. Osim toga, kao što piše Prćić, nekad i ne znamo kako je glasilo izvorno ime. Šta ako prezime Mazich u hrvatskom i jeste bilo Mazič, zato što je prije toga došlo iz slovenačkog? Ipak, u graničnim slučajevima postoje nedoumice, i zato treba provjeravati.

[rade]

Ja ne osjećam takva prezimena kao slovenačka nego samo kao engleska

Уз ризик да опет испадне да цепам длаку начетворо, указао бих да презимена нису енглеска, него наша, само што Енглези не могу да их запишу нашим словима, па их поенглезе. Зато баш и не видим потребу да оно, што су они искривили, ми кривимо даље.

За илустрацију - моје презиме по родном листу завршава се на -иќ, пошто тамо где сам се родио тад кад сам се родио нису имали писаћу машину са "ћ", али тиме моје презиме није постало македонско, остало је то што јесте - српско. Зато и не мислим да је Mazich америчко, него американизовано хрватско презиме које само треба вратити у изворни облик. Ми можемо да напишемо "ć", за разлику од Американаца.

Мислим да је о овоме све речено, већ сам рекао да ћу се придржавати правила, с тим да задржавам право на своје мишљење.

Офф топик: Када сам хтео да овде извадим личну карту и пасош, пасош сам доби нормално, с уписаним презименом на -ић. Личну карту, међутим, нисам добио (пазите сада!) јер машина за израду личних карата не може да штампа "ќ" (а на пасошу то није било важно!!). Морао сам да затражим да ми се изда нови родни лист с презименом на -ић, и тек сам онда добио исправу. 

[Stoundar]

Ali nije problem samo u zapisu nego i u izgovoru. Ovih dana zapis nije teško očuvati, ali osoba kojoj je maternji jezik engleski, a nije učila naš jezik, nije u stanju da izgovori Jovanović po izvornom izgovoru. Rezultat je engleski IPA zapis kao taj kojim se osoba predstavlja i tako ćemo je onda zvati. Ako je kćerka Bžezinjskog (voditeljica) navikla na Brežinski ili Brezinski, a prema internetu izgleda tako, nema svrhe izobličavati njen uobičajeni izgovor. Ona je sad Amerikanka i tako se preziva — čemu pokušaj da rekonstruišemo izvorno ime?

[rade]

Таман сам мислио да је све речено, али:

Ali nije problem samo u zapisu nego i u izgovoru. Ovih dana zapis nije teško očuvati, ali osoba kojoj je maternji jezik engleski, a nije učila naš jezik, nije u stanju da izgovori Jovanović po izvornom izgovoru.

Разумем ја да та особа не може да изговори наше гласове, неко ко се родио напољу, а у кући није говорио српски, нема шансе да изговори Ћурчић, или слично презиме. Највероватније ће се представљати као Куркик. Али, не треба то презиме да изговори само ОН, него и ЈА, а ја то Ћурчић МОГУ да изговорим.  Сећате се Стерије: "…госпођа фон Мирич". Мени делује смешно.

Поново понављам: придржаваћу се правила, нема потребе да ме даље убеђујете