Свестан ризика, откључао сам тему надајући се да су се страсти смириле. Пошто сам тек сад стигао да ишчитам ово писаније, хтео бих да појаснимо неке конкретне ситнице:
Треба ли да престанем да користим "ономад" (а користим) јер ту реч новије генерације не разумеју, па се мора прогласити застарелом?
Treba, ako ti je stalo da tvoj način govora ne bude percipiran kao arhaičan ili dijalektalan.
Зашто? Зар и други заиста доживљавају
ономад толико маркирано? Мени је просто разговорно, фамилијарно, никако не архаично (а требало би да спадам у млађе).
Ali sam išao upravo ka tome — da je sasvim običan razvoj to što mlađi nemaju, na primer, dužine tamo gde ih stariji gdegde još čuvaju, a ne da je to zato što su mlađi "pokondireni modernisti"
Овде се не бих сложио. Млади у западној Србији (Мачва, Колубара, највећи део Шумадије и све до Црне Горе) и те како имају дужине,
исте као и њихови родитељи. Губе их када дођу у Београд (упоредити лично сведочење Ђорђа Божовића) и када се, заиста
покондирено, покушавају додворити својим вршњацима, београдској омладини, која није у свему носилац модерне културе (а можда и ни у чему). Колико јадних Чачана и Ужичана имају
комплексе због својих
има́мо, иде́мо, жели́мо, као да су најцрњи грешници (нимало не претерујем!), погрешно верујући да београдски 18-годишњак има бољи осећај за (стандардни) језик него што је њихов и да по месту рођења поседује право на промовисање свог дијалекта као најпрестижнијег. Зло је тако поступати и с онима који имају 2 падежа и 1 акцент, а камоли са овима који имају сваку предиспозицију да постану узорни представници језичког стандарда када свој дијалекатски говор култивишу (лексички, синтактички).
Захваљујући неукости то се губљење дужина жели представити као критеријум за друштвену адаптацију. Скраћивање квантитета напросто није свуда природан унутарјезички процес, већ најпре социолошки.