Интерпункција индиректних говорних чинова

[Бруни]

Закључано док се не очисти од личних прозивки и офтопика. Брзо ће бити поново пуштено у рад. Извините на сметњи. 



Ново обавештење: Тема је поново отворена и очишћена колико се то могло, а да се не поремети ток корисне расправе. Молим вас да увучете ноктиће, а да извучете литературу и пре свега, добру вољу. Мејк лав, нот вор, плиз.

[Vukvuk]

http://www.sendspace.com/file/4ae5da

http://www.sendspace.com/file/cppadq

[Бруни]

Вуче, објасни ми шта треба да радим и где да кликнем. Кликам на даунлоуд, а онда ми се појави скидање неког програма, не снимка. Може ли то само да се одслуша, без скидања?

[Vukvuk]

Klikni na ovo Click here to start download from sendspace.

[J o e]

http://www.sendspace.com/file/4ae5da
http://www.sendspace.com/file/cppadq

Ја у реченици са Претпостављам не уочавам нарочиту интонативну разлику, осим што је у првом случају логички акценат и на претпостављам, а не само на ти.

[Бруни]

Klikni na ovo Click here to start download from sendspace.

Хвала.

Прва, са кишом, наглашено је "не знам", да би после тога интонација опала и до краја била равна. Ту бих ја без размишљања ставила тачку. Да си малкице енергичније изговорио целу реченицу, могао би да иде и узвичник. Упитник би једноставно био збуњујући.

У другој реченици са "претпостављам" интонација се пење до "ти", а онда опада, и на крају је равна. Дакле, опет тачка.

Прва реченица звучи као одговор на питање "Да ли ће данас падати киша?" које је поновљено сто пута. Замисли да те неко непрестано пита Да ли ће падати киша, оће ли падати киша, оће ли,…. и ти онда, сит запиткивања, одговориш НЕ ЗНАМ да ли ће данас падати киша. Дакле, лепо човеку кажеш да не знаш, ниси слушо прогнозу, а да бајаш у пасуљ не знаш. И као што рекох већ, да си само мало енергичније изговорио целу реченицу, могао би глат и узвичник.

Друга звучи као закључак. Пошто треба да се уради нешто што иначе ради неко други, ти онда само тражиш потврду нечег што обојица знате: да ће тај посао он урадити, као и увек. Дакле, не поставља се питање ко ће то урадити, зна се да ће то он урадити, а ти само тражиш потврду оног што већ обојица знате.

[Vukvuk]

Bruni, na oba snimka prva rečenica i treba da zvuči kao obaveštajna. Druga rečenica je upitna.

[Бруни]

Пардон, нисам схватила да има још иза прве, а и ТВ ми је дрндао док сам слушала. Сад сам га ућуткала и одслушала у тишини. И овако:

Што се тиче друге реченице с кишом, мене асоцира на ситуацију коју је Тузор описао. Као, неко каже: Ма ти немаш појма…, а ти одговараш: ко бре не зна да ли ће падати киша? У сваком случају, ја видим ту реченицу као скраћени облик: (Како ЈА да) не знам да ли ће падати киша?

Код друге, имам исти утисак као Јое. Не видим неку нарочиту разлику у значењу. Акентовање на две речи уместо једне не мења (барем по мени) њено значење. Дакле, видим их потпуно исто. Обе ми говоре да се тражи само потврда нечег што већ знамо, дакле, изјавна реченица.

[J o e]

Зар се изјавним нешто тражи?

[Бруни]

Зар се изјавним нешто тражи?

Можда се нисам добро одразила. Изјављујеш нешто што се већ зна. Разлика је у томе што с узлазном интонацијом тражи одговор на питање који онај ко изговара реченицу не зна, а равном интонацијом се само изјављује нешто што се већ зна, али се на неки начин очекује потврда тог нечег што се већ зна. Ја то тако видим.

[J o e]

Мислиш: нечег што се не зна?

[Vukvuk]

Pa ne znam, možda ja ne umem da intoniram dovoljno jasno van stvarnog konteksta, ili se ne čuje na isti način kad je u kontekstu i kad je ovako dekontekstualizovano…

Jedino još da probam da snimim i dijalog.

[Duja]

Мислиш: нечег што се не зна?

Da li je ovo značilo ’da li misliš’ ili ’da li se to ne zna’?

_{Izvin’te nisam mogao da odolim; lagano klizimo ka granici apsurda.}

[J o e]

Само се ти шегачи. Овде се више не зна ко је луд а ко збуњен. Још док објаснимо Бруни шта да кликне и који снимак да слуша , оде тема дођавола… 

[Duja]

Dobro evo, pokušaću da se izvadim i budem konstruktivan.

Ima tu nekih sivih zona u koje verovatno ne vredi ulaziti u sitna crevca koja praktikujemo na ovoj temi. Uhvatili smo se kao pijani plota te rečenice:

Ne znam da li će sutra padati kiša

Ako ju je autor namerio kao pitanje, verovatno po zakonima intonacije postoji nekakva pauza između Ne znam i ostatka rečenice, te bi to valjalo zapisati zarezom ili dvotačkom i staviti upitnik na kraj. S druge strane, ni vukvukov predlog da se samo stavljanjem upitnika na kraj deklariše upitnost rečenice mi nije nelogičan u širem kontekstu. Ima tu još mnogo sive zone između obaveštajne i upitne namere, kao što su Tuzorovi primeri s druge (?) strane, koji nose poruku "iako izgleda da očekujem odgovor zapravo me baš briga" itd. Mislim da smo generalni princip (pisanje upitnika i nakon formalno izjavne rečenice ako se očekuje odgovor) uglavnom ustanovili, a rubne slučajeve neka svako razreši svaki pisac za sebe.