Именски предикативи не конгруирају: Моји ујаци су моја највернија публика.
У пракси се обично подударају у броју, али не зато што је то језичко правило, него зато што је диктирано значењем: двојица ујака јесу двојицом пливача а не једним, и мисао о двојици пливача се не може изразити једнинским обликом пливач; али више људи могу бити једном публиком, једном групом, једном бандом, једним удружењем итд.
Природно је да као контрапримере за конгруирање бројем дајемо збирне именице, јер су оне главни примери где се нешто у једнини поклапа с нечим у множини. Ако им то стварно смањује убедљивост, могу се скројити и примери с неким апстрактнијим именицама или метафорама, где нешто у множини чини нечију наду, сан, снагу, вредност, камен темељац, потпорни стуб, корен, плод итд.
Да су потребни контрапримери за конгруирање родом, тражили бисмо их на исти начин. (Мада би били лакши јер је род неживих ствари по правилу лишен стварног значења.)
Именске апозиције конгруирају падежом, мада не бројем (нити, наравно, родом): опет посвећено мојим ујацима, мојој највернијој публици.
Именски атрибутиви конгруирају бројем и падежом.
(Опет нарафски не родом: животиње биљоједи.)
Дакле, да, пропусти у Ст-По* постоје, само нешто мањег обима.
* Исправка, пардон, грешком прочитах испрва ”Станојчић” место ”Стевановић”, па помислих да се односи на жуту граматику. Осим идентитета књиге, мислим да све и даље стоји.
Рекао бих да је Стевановићева ”одбрана” тезе о неконгруирању именских предикатива суштински тачна, иако можда немарно и некомплетно формулисана. (Судећи само на основу овога што је Џо пренео у првој поруци.)
Ону Поповићеву разлику између конгруенције и подударања не могу да браним. Мени су обе те ствари баш примери конгруенције, тј. једне врсте општег граматичког правила. Подударање би за мене значило ма какво подударање у коначној конкретној реченици, без обзира на то да ли је узроковано конгруенцијом или нечим другим (или је чак случајност).