Prelistavam sad taj zbornik,
К новој писмености, i ni ovde nema previše toga eksplicitnog o sukobu.
Izdvojiću nekoliko citata na koje sam naišao:
Писмом двају министара стављена је тачка на мучну атмосферу насталу не због спорних или прекретничких правописних решења, него због тога што је првом српском правопису био супротстављен "контраправопис". Протагонисти "контраправописа" нису били инспирисани ваљаним научним разлозима, а још мање, да се тако изразимо, социолингвистичком одговорношћу. Та одговорност очекивала би се од језикословних професионалаца и у миру, а камоли у рату, који обележава растанак не само с илузијама о државном заједништву у бившој СФРЈ него и с обманама о језичком јединству с онима који ни једно ни друго нису желели.
Као што вам је познато, после изласка из штампе овог правописа у пролеће 1994. године, било је и неугодних оспоравања и супротстављања, због којих су интервенисала два министарства – просвете и културе. Интервенција није била срачуната на то да се арбитрира у питањима струке, јер супротстављање и није имало стручну позадину и професионалну мотивацију.
Ivić u svom odeljku o prošlosti našeg pravopisa veli:
Године 1993. изашао је и Правопис српскога језика са речником, који је написао Радоје Симић, уз сарадњу четворице колега који су израдили регистар и речник. Иза тог на брзу руку сачињеног приручника није стајао неки студиозан рад.
Нисмо се састали да Правопис Матице српске бранимо, још мањe да друге оспоравамо, уверени да смо све-три године водили непотребни и (из наше преспективе гледано) наметнути правописни рат, у коме је језик повремено бивао вежбалиште из патриотизма, чији су актери чешће били симуланти него ратници за "националну " ствар. Ако буде приправних да започну нова "ћерања" (да цитирам Матију) и ако у томе будемо још уздржанији него до сада, или још боље ако истрајемо у намери да "ћеранију" не прихватимо – уверавамо вас да ће то бити знак помањкаваља снаге, а не аргумената.
Људи који су инспирисали [правописни] рат објективно су (не бих хтео веровати да им је то била и субјективна намера) подупрли сецесионистичке, језичке и друге, тенденције у Црној Гори, мада никшићко-београдски Правопис српскога језика са речником не следи сецесионистичку, него аутистичку, језичку инспирацију.
Чак ни прошле године, 1996, […] кад је овде, с двогодишњим закашњењем, озваничен Правопис Матице српске, правописна полемика у Србији није јењавала. И није сигурно да ће она у догледно време ишчезнути. Такозвани контраправопис садржао је још једну замку. Представљен је као плод србијанско-црногорске стручне и издавачке сарадње, али се мора, истини за вољу, рећи да је то био ауторски Правопис, чији је аутор био Шумадинац, да не кажем – Србијанац. Да весеље, заправо туговање, буде веће, двојица од тројице приређивача Матичиног правописа рођени су у Црној Гори, али, због настале папазјаније, Правопис Матице српске, чији је главни приређивач Црногорац, озваничен је само у Србији и Српској, али не и у Црној Гори!
Аутор "контраправописа" др Радоје Симић, редовни професор Филолошког факултета у Београду, још раније је најавио свој правописни и свеобухватни језички "п(р)отрес", правописни још раних 80-их година, када је своје правописне огледе готово успео да објави у Заводу за уџбенике и наставна средства под насловом Српскохрватски правопис, без релативизације тог наслова каквим додатним апелативом, нпр. "приручник", "прилози", "огледи" и сл. Аутор тих огледа с погрешним насловом видео је себе, чини се већ тада, као најновији беочуг Караџић-Даничић-Белић-Стевановићеве "вертикале", која је уживала неспорну репутацију, гдекад тек постхумну. Смиривања те офанзиве нема ни сада, ни после препоруке двају министарстава, коју Р. Симић у својим протестним писмима зове "декретом".
Što se tiče samih razlika u pravopisnim pravilima, one koje najviše upadaju u oči, bar meni nakon letimičnog čitanja Pešikanovog članka o njima, jesu sledeće: Simićev, kao i P60, zadržava i srpske i hrvatske varijante, dok se P93 fokusira na srpske, a kad hrvatske i navodi jasno označava da su te provenijencije; Simićev pravopis osporava udvajanje osim kod pisanja ’jj’, pa daje
podijalekat,
nadržavni itd.; takođe, u sledećim slučajevima predviđa ili gubljenje suglasnika ili pisanje sa crticom:
potekst ili
pod-tekst,
supolaran ili
sub-polaran itd.; Simićev pravopis bez izuzetka propisuje da u stranim vlastitim imenima nema jednačenja.