Да ли си сигуран да је ово „само“? Питам, јер бих волео да јесте.
Pa jeste — samo još
to, samo što to „samo“ ima u sebi dosta rada. [osmeh]
На мом нивоу баратања енглеским и српским као јединим језицима које знам, чини ми се да је ствар далеко сложенија. Поред речника фраза које су засебна прича, треба знати и контекст.
Sintaksa je univerzalna u svim jezicima, samo su sintaktičke tranformacije različito raspoređene u svakom pojedinačnom jeziku. Nije problem dovesti bilo koja dva (tri, četiri, pet…) jezika na istu sintaktičku (tj. gramatičku) ravan; i to je, recimo, lakši dio posla. Najlakši dio posla je pak ubaciti rečnik u kompjuter. A tu se ubacuju, zajedno s pojedinačnim leksemama, i frazeologizmi s njihovim značenjima, jer i to su jedne celovite leksičke odrednice.
На пример, нека реченица која се надовезује на ранију причу, а сама по себи не значи ништа ван контекста, а притом користи и реч која има два-три хомонима и где је немогуће одредити значење те речи без разумевања ранијег текста као целине.
To su ti „diskursni elementi“ koje pomenuh. I tu kompjuterdžije moraju samo učiti malo više od lingvista (koji imaju svoju pragmatiku i lingvistiku teksta i analizu diskursa, kao discipline koje se bave upravo time — kako to funkcionira u jeziku, to „nadovezivanje“ i „kontekst“ i „tekst kao celina“ itd.).
Mašinsko prevođenje se lepo bilo počelo razvijati negde nakon sredine prošlog veka. Onda se dogodila ta popularizacija i ekspanzija računarstva, pa se kompjuteraši uobrazili i sve počeli raditi sami.
Zato sad imamo Google Translate, a mogli smo imati bar duplo učinkovitijeg robota prevodioca da smo radili zajedno.
(Neka se ne ljute kompjuterdžije, volim malo da se šalim na njihov račun. [osmeh2])
Ja, iskreno rečeno, ne verujem u to. Prevođenje je proces koji nije predvidiv, koji nema čvrstih zakona i pravila i koje jedino može da radi čovek, zato što čovek ima ono što mašina nema: mozak, talenat, nadahnuće, sposobnost za pogađanja i pretpostavke, itd.
Pa to su pre petsto godina mislili i za gramatiku — ona je nepredvidljiva, u svakom je jeziku drugačija, nema čvrstih zakona i pravila kako u engleskom, recimo, pridev ide ispred imenice a u španskom iza nje, i to se mora napamet učiti, pa gramatika svakog jezika ima neka pravila, ali je puna i izuzetaka, a to se ne može naučiti drugačije nego napamet itd. — a danas, znamo da svi jezici imaju jednu istu strukturu, da su u njoj operativna samo određena pravila i zakoni, a nikakvi „izuzeci“ ne postoje, i da se to može prosto i matematički univerzalno prikazati za svaki jezik kao što se može napisati i "2 + 2 = 4" u svakom slučaju. [osmeh]
To bi bilo isto kao kad bi rekao da je moguće da u budućnosti mašina piše poeziju.
To mašine već rade! Automatski generiraju pesme koje odavno nimalo ne izgledaju kao da ih nije čovek napisao. (Čak bih rekao da su neke od njih i književno vrednije od nekih pesama koje neki ljudi zaista pišu.
)
Превођење је и занат и уметност.
Jest književno prevođenje, ali običnu rečenicu poput "Zabranjeno je kupanje na plaži zbog ajkula" svejedno je da li će prevesti čovek ili robot. Ona može imati samo jedno značenje i samo jedan prevod, za razliku od Šekspira. [namig]
