Чудан говор оца Јоила

[Đorđe]

Izdvojeno odavde.

Узгред, са језичке стране, мало ми је чудан његов говор, шта кажеш ти, Ђорђе, на то? Црногорац из Црне Горе који говори чистом ијекавицом, а опет доследно говори човек, никад човјек и врло често дете, а не дијете. Опет, увек дјетета, никад детета. Неки локални екавизми?

Jest čist crnogorski dijalekat.

Čovek nije čudno, to se javlja po mnogima ijekavskim dijalektima, i van Crne Gore, a u samoj Crnoj Gori je i vrlo karakteristično. To zapravo i nije ekavizam, jer se ne radi o ekavskoj zameni jata (čověk > čovek), nego je razvoj ovako tekao: čověk > čovjek > čojek > čoek > čovek.

Dakle, iz grupe vj, sasvim često se, širom čitave ijekavske oblasti, gubi to v, pa tako dobijamo oblike jeverica (< vjeverica), međed (< medjed < medvjed), śedok (< sjedok < svjedok), Ćetko (< Cjetko < Cvjetko), i sl.

Te tako je dobijeno i čojek, s tim što je taj oblik karakterističan po tome hijatu — dva vokala jedan do drugoga, s inače kod nas izgovorno slabim j između, prave dosta prostora za dalje fonetske promene. Tako se u nekim govorima to j sasvim gubi, pa imamo čoek; u nekim govorima se tu umeće v, koje je drugi antihijatski glas osim j, a od njega je stabilnije, pa tako dobijamo čovek; a u nekim govorima se susjedni vokali i jednostavno sažimaju, pa dobijamo čȇk. Sve su to normalni ijekavski oblici — a ne ekavizmi! — i to naročito karakteristični upravo u crnogorskim dijalektima.

Istina, ijekavski dijalekti imaju i nekih pravih ekavizama; ali to su ograničeni i leksički okamenjeni slučaji, poput zenica i cesta.

Hm, dete—djeteta (đeteta) je krajnje zanimljivo. Samo jedan govor u Crnoj Gori ima takvu zamenu jata (e u dugom, a je u kratkom slogu), ali kod ovoga Joila to nije slučaj — on ima ije i u dugom slogu, tj. ima sasvim klasičnu ijekavsku zamenu jata (grijeh, neispovijeđen itd.; http://www.youtube.com/watch?v=8ejIe9VLxLA). No, taj ekavsko-jekavski govor nalazi se u okolini Bara, pa je možda Joilo odatle rodom, te mu otuda dete? A možeš li da me uputiš na tačan snimak kada on izgovara dete, pošto nisam pronašao?

Inače, postoje razni "miješani" ijekavski govori, nije to neobično. Naročito u zetsko-sandžačkoj zoni: svi muslimani u okolini Podgorice i Plava imaju ikavsko-jekavsku zamenu jata (i u dugom, a je u kratkom slogu), tip dite—đeteta. Tako i neki bosanski govori. Ceo sadžački kraj koji govori ovim dijalektom (od Novog Pazara do Sjenice) ima ijekavsko-ekavsku zamenu jata, tip dijete—deteta. A govori u okolini Tešnja i Maglaja imaju pak ekavsko-jekavsku zamenu jata, tip dete—djeteta. Dok je u Jablanici i Žepču zamena jata (i)jekavsko-ikavska, tip djete—diteta.

Jedino je Joilu akcenat malčice neobičan — čas je čist zetsko-sandžački, a čas odjednom padne neki uzlazni istočnohercegovački akcenat. Ne znam kako to objasniti. Ili se koleba između raznih tipova akcenta — recimo, u onome videu koji iznad citirah, između ostaloga, na početku kaže grijȇh, a na kraju snimka — grȉjeh! Skroz neki čudan akcenat u oca Joila.

[Đorđe]

http://www.youtube.com/watch?v=7vTEJvnZ520 — evo ga ovde dijète.

„Takvu teoriju ludu i tako glupu, to ne bi mogo da vjeruje ni, ni dijete, ni niko, a ne da mi doktori nauka i profesori i vladari, da vjeruju u takvu…“

[Đorđe]

Jedino je Joilu akcenat malčice neobičan — čas je čist zetsko-sandžački, a čas odjednom padne neki uzlazni istočnohercegovački akcenat. Ne znam kako to objasniti. Ili se koleba između raznih tipova akcenta — recimo, u onome videu koji iznad citirah, između ostaloga, na početku kaže grijȇh, a na kraju snimka — grȉjeh! Skroz neki čudan akcenat u oca Joila.

Biće da je to neki vasojevićki ili bjelopavlićki govor. U njima ima prenesenih akcenata.

[Đorđe]

a u nekim govorima se susjedni vokali i jednostavno sažimaju, pa dobijamo čȇk.

Ili onaj čuveni vokativ čȏče (< čo(j)eče).

[Belopoljanski]

Да, то је и мени пало на памет, да може бити од чо’ек.

Не знам за децу и дете тачно. Негде говори. Ево, овај снимак сам сада погледао први пут и ту каже деца, али одмах потом дјецом.

http://www.youtube.com/watch?v=FkMdYPB1uD4

[Бруни]

Kako je moguće da neko meša ekavicu i ijekavicu? Meni je to prosto nemoguće… Zapravo, možda i jeste, ali verovatno da je teže da se to desi rođenom ekavičaru nego ijekavičaru…

[Belopoljanski]

Зашто немогуће? Поготово кад се ради о овако нечему, што је објаснио Ђорђе, да то и није екавизам, него се једноставно поклопило са екавским изговором, али сасвим на други начин.

Тога има свугде. По Босни јако често говоре где и овде (уместо очекиваног гдје и овдје), по Далмацији се може често чути време и среда (уместо очекиваног вријеме/вриме и сриједа/срида), у Загребу две (уместо очекиваног двије), по Србији залив, проливати (уместо очекиваног залев, пролевати), по Војводини сикира, видио, живио (уместо очекиваног секира, видео, живео) итд.

Код оца Јоила чујем једино човек, дете и деца. Помислио сам да можда није којим случајем у неком манастиру у екавској средини, па да је покупио, али јок. Човек је Црногорац, а манастир му је у Црној Гори, Србије није ни видео. Али само код те две речи, на сваком другом месту доследна ијекавица.

[Бруни]

Zalev?  Prolevati?

Odakle ti to? Nemoj da pričaš da je to ijekavska varijanta? Ma, nema teorije da sam bilo koga čula u Srbiji da tako kaže… Zalev? Buahahahaahaa…

(PS: Je l’ onda i prolev a ne proliv?  )

[Belopoljanski]

Надам се да се нисам испалио са тим залевом и пролевањем.  

[Бруни]

Надам се да се нисам испалио са тим залевом и пролевањем. 

Da nije to neki prečanski izraz? 

[Đorđe]

Не знам за децу и дете тачно. Негде говори. Ево, овај снимак сам сада погледао први пут и ту каже деца, али одмах потом дјецом.

Pazi stvarno. O, svašta. To je onda verovatno neki lokalni okamenjeni ekavizam samo u toj reči, dete—deca. Pa njemu čas dođe (kad se malo zanese u priči), a čas mu dođe književni oblik (kad proba da smisli šta će da odgovori).

Zanimljivo.

Kako je moguće da neko meša ekavicu i ijekavicu? Meni je to prosto nemoguće…

Pa ja mešam ekavicu i ijekavicu. Ali ne tako kao otac Joilo, nego na malo drukčiji način.

[Бруни]

Pa ti je mešaš ali nikad u kontinuiranom pisanju. Ja nešto nisam primetila da si u jednoj rečenici ili jednom postu pisao mešano…

Doduše, kasnije sam takođe dodala da mislim da ijekavičarima (a ti si, ako sam ja dobro shvatila, rođeni ijekavičar) još to i može da se desi, ali ekavičarima mislim da ne, jer ijekavičari su katkad prisiljeni da govore ekavicom (uglavnom je sami sebi nameću), a i mislim da znaju kako glase ekavski oblici, a ako i ne, u svakom slučaju bolje znaju nego neki ekavac ijekavicu. To je neki moj lični utisak, a možda sam se sad baš i nalupetala…

[Đorđe]

Pa ti je mešaš ali nikad u kontinuiranom pisanju. Ja nešto nisam primetila da si u jednoj rečenici ili jednom postu pisao mešano…

Ajd, ako ti kažeš, ja ti vjerujem.

Pa njemu čas dođe (kad se malo zanese u priči), a čas mu dođe književni oblik (kad proba da smisli šta će da odgovori).

Što se tačno i vidi — na onome prvom snimku kaže: „[brže] to ne bi mogo da vjeruje ni [pauza] ni dijete“; a na ovoj drugoj: „[pojačava ton i ubrzava] Svi oni Srbi [itd.] sva ona deca [pauza, sporije i tiše] ona deca su sa vitlejemskom djecom“.

Dakle, tačno na tim mestima gde zastane, pa ponovi, tu razmišlja kako da završi rečenicu. I onda kaže i književni lik, djecom, dijete; a kada pak spontano govori (što je brži i glasniji deo diskursa), onda mu dolazi i više dijalekatskih oblika, i onda spontano kaže i deca.

[Stoundar]

Meni nije toliko teško pisati ekavicom, jer moram samo znati gdje ide jat a gdje ne ide, dok je u obrnutom smjeru vjerovatno teže zbog dodatnog razlikovanja je od ije. Međutim, ja nikad neću razumjeti dugogodišnje ijekavce koji tolerišu nametanje ekavice radi uklapanja u društvo ili je sami sebi nameću. Sigurno bi mi ponekad zatrebala ekavica da živim u Srbiji (recimo, kad bih morao pisati dio tehničke dokumentacije na kojoj radi više autora, i koja nikako ne predstavlja moj lični izraz), ali siliti svoj uhodani govor zato da se ne bi primijetilo odakle si, a onda slučajno odstupati od ekavice i ispadati smiješno… Naravno, sve ovo važi i za ekavce koji se presele na ijekavske prostore.

[Đorđe]

Kao Ivo Andrić, na primer?

Pa ponekad se to i nesvesno, spontano događa; čak je i ljudskom evolucijom uslovljeno. Kako piše David Crystal:

„Sociolinguists study what happens to language when it is put to use in society. And one of the things they noticed was that, when people talk to each other, something happens to the language they use. Imagine: I meet you, and we start talking. If we hit it off, and we start to enjoy one another’s company, then one of the ways in which we unconsciously display this rapport is that our accents start to move towards each other. I begin to sound a bit like you, and you a bit like me. We ‘accommodate’ to each other. (If we don’t hit it off, of course, then the opposite applies. I try to make myself sound as different from you as I can, and you from me.) It’s not just accents. We start to share words, too, maybe bits of grammar. We even start looking a little like each other, adopting the same sort of facial expression or body posture. But accent is always the most noticeable thing, because it’s there in everything we say. Everybody accommodates, to some extent, even if they don’t realize they’re doing it. It must be part of our evolutionary make-up, a way of showing a group who belongs to it. Some people, though – perhaps those with a good ear for accents, perhaps those with a specially sensitive personality – do it more noticeably than others.“

Ja to vidim i po sebi — ovde u Beogradu, ja uglavnom govorim kao pravi Beograđanin. A da nisam nikada „vežbao“, učio ili trudio se da „nabacim“ beogradski akcenat ni na koji način, niti da sam to ikad i hteo. Sasvim spontano sam ga, nesvesno, usvojio. A čim li sretnem nekoga iz rodnoga kraja — opet sasvim nesvesno — iz mene vrlo brzo progovori pravi Užičanin.

To je, prosto, normalno. Ljudi se spontano prilagođavaju, između ostaloga, i jezičkim sredstvima sredini u kojoj se nalaze, odnosno grupi kojoj pripadaju. Tako, jednostavno, naš mozak funkcionira.