Za mene je sve ovo o čemu pričate viša matematika
. Samo mogu da primetim da poređenje BP (bold) uopšte nije blesavo. Je l’ to znači da mi i e i э isto transkribujemo? Ili postoje situacije kada se e transkribuje kao je?
Није виша математика, врло је просто. Код свих Словена је постојао глас/слово по имену јат, од времена заједничког језика, па до различитих етапа развоја националних језика. Оно се ћирилицом пише ѣ, a латиницом ě („рогато Е“) и означавало је глас
æː који је сличан гласу Е. Код нас је познат по томе што се унутар нашег језика оштро поделио на изговоре
е, ије, и, од којих су настали екавица, ијекавица и икавица. Млеко, млијеко и млико су били једноставно млѣко, односно mlěko. Ова варијанта са рогатим Е је за нас екавце јако згодна, јер га свеједно читамо као Е.
Медвед је реч старословенског порекла и у њој је оно друго Е на месту некадашњег јата. То није тешко закључити, јер код нас имамо изговоре медвед, медвјед и медвид. Наш језик је врло згодан за проналажење јата баш због овога. Тај „некадашњи јат“ постоји у пољском
niedźwiedź, чешком
medvěd,
medved’, руском
медведь итд. Нама је овде интересантан руски, где се та реч до 1917. заиста и писала са словом јат,
медвѣдь. Од 1917, на месту јата се пише Е, као и код нас, али се, за разлику од нас, то Е чита као ЈЕ. Палатално, меко, како год, не грубо и јасно као наше ЈЕ, али ипак ЈЕ. Овде се поставило питање да ли то руско ЈЕ треба пренети у српски тако како се и изговара када су Медведев и области српског језика где се говори ијекавица и медвјед у питању, или га пренети онако како се пише. Као пример је дато да га Хрвати, код којих је једино ијекавица стандардна, транскрибују као Медвједева и да су увели правило да свако руско Е на месту некадашњег јата (сада мислим да је овај израз јаснији) преносе као ЈЕ. Ја сматрам да то није претеривање, већ да се ради о нечем сасвим логичном.
Узмимо као хипотетички пример да су Хрвати користили јат до недавно и да су име града Ријеке писали као Rěka, са јатом и да су затим извршили такву реформу писма да су јат заменили са E, али наставили да га читају исто као и раније. Тада бисмо имали град чије би се име писало Reka, а читало као Ријека. Ако бисмо следили руски пример, онда бисмо га у српски и преносили као Реку.
Ја нисам љубитељ строгог транскрибовања страних имена и трагања за тим како се тачно изговарају, али примећујем да многима то није битно када је у питању руски језик. Да јесте, не би био Медведев, него Мидвједиф.