Habemus papam Franciscum

[Belopoljanski]

BTW, zašto je u ovom pismu svaka druga reč sa velikim početnim slovom? Čekam da oplete neko kao u onoj temi o novinarima.

Титуларно Ви, титуларно Ми, велико Б у Бог и свим заменицама које се односе на њега, укључујући нарочито битно велико Њ у Њега и велико Г у Га, као и свим именима којима се назива (Дародавац, Пут, Истина, Живот, Спаситељ, Избавитељ и сл.). Царство Небеско са великим Ц и Н, по правилу да се свака реч у имену државе пише великим словом, а Високоуважени Претходник, Христољубивост, Васкрсли и Римокатолички са великим почетним словима због… овај, па вероватно тако треба. Мене једино чуди како нема великог С у „Патријарх српски“.

Ни мени се не свиђа Фрања, већ сам раније на теми писао и зашто.

[Vukvuk]

Da, većina tih slučajeva mi je jasna i u redu je, ali Episkop, Poglavar, Rimokatolici i ti druge koje si naveo… Malo su se zaneli sa tim velikim slovima.

[woland]

Па не. Твој линк је у ствари из ЦГ (http://www.mitropolija.me/?p=11038). У Београду је Фрања.

To je ista vijest, objavljena i na sajtu SPC, kojoj pripada i Mitropolija crnogorsko-primorska 
 http://www.spc.rs/sr/mitropolit_amfilohije_na_prijemu_crkvenih_vjerskih_delegacija_kod_pape

[J o e]

Извор: Епархија црногорско-приморска

Дакле, текст је из ЦГ, само је објављен (копиран) и на страници СПЦ.

[woland]

Дакле, текст је из ЦГ, само је објављен (копиран) и на страници СПЦ.

Kakve to ima veze što je iz Crne Gore? To je dio SPC, trebalo bi da imaju jedinstveno ime za papu. A nije slučajno ni Nikolić nazvao papu Francisko, sigurno to nije učinio iz neznanja. Nego, živi bili pa vidjeli kako će ga ubuduće zvati. Opklada ostaje

[Belopoljanski]

Da, većina tih slučajeva mi je jasna i u redu je, ali Episkop, Poglavar, Rimokatolici i ti druge koje si naveo… Malo su se zaneli sa tim velikim slovima.

Искрено, мене то асоцира једино на ону послератну анегдоту о ученику који реч Немац пише малим почетним словом, зато што их мрзи. Сад ја волим Бога, па ћу Г у Га да пишем велико, или толико поштујем главног архиватора Чваркова и чиновника Торбицу да ћу о њима да пишем као о Главном Архиватору и Чиновнику. То ми чак и није куртоазна употреба великог слова него злоупотреба и силовање правописа.

[Duja]

Kakve to ima veze što je iz Crne Gore? To je dio SPC, trebalo bi da imaju jedinstveno ime za papu.

A što bi morali? U južnim i zapadnim krajevima, to ime tradicionalno glasi Franjo, a u istočnim, (nešto manje) tradicionalno glasi Franja. Ako se razumemo kad govorimo ekavicu ili ijekavicu, što se ne bismo razumeli i ovde?

[Stoundar]

(Skraćen?) članak na NIN-ovoj stranici.

[J o e]

То је цео текст. У том облику је и нама послао.

Да буде ипак и овде:

Аргентинци, не љутите се

Нови папа баш прави проблеме новинарима. Прво их је изненадио, јер није био међу фаворитима, а изабран је већ другог дана, што нико није очекивао. Онда је узео име које ниједан папа пре њега није носио. Сад се поставља питање: Фрања или Фрањо?
   
Папска имена, као и имена старијих владара, у сваком језику се „преводе“ на домаћи облик. Ти облици нису увек исти у хрватском и код нас. У другој половини прошлог века, по Хрватима, Ватикан су предводиле папе Пио, Иван, Павао, Иван Павао I и Иван Павао II; ми те исте папе зовемо Пије, Јован, Павле, Јован Павле. Садашњи папа је одабрао име католичког свеца које се међу Србима не употребљава. То је вероватно разлог што у Правопису Матице српске пише „свети Фрањо Асишки“ и „Фрањо Јосиф“.

Мислим ипак да данашњем стању више одговара облик Фрања, како се најчешће ових дана говорило и писало у медијима. Завршно „о“ у оваквим именима употребљавамо или за Србе из западних крајева и Црне Горе (Иво Андрић, Симо Матавуљ, Миро Вуксановић…) или за Хрвате, а папа није ни једно ни друго.

У медијском језику папе се често означавају презименом (Војтила, Рацингер), па ће тако сигурно бити и овог пута. Авај, ни ту ствари нису сасвим чисте. Папа је пореклом Италијан (као и 60 одсто становника Аргентине), носи италијанско презиме Бергољо (Bergoglio), али у Аргентини то изговарају као што се пише – Бергоглио. Аргентинци нек се не љуте, али такав изговор пара уши свакоме ко је икад чуо и реч италијанског (да ли бисте главни град Сардиније назвали „Каглијари“, сликара „Модиглијани“, а некадашњег вођу италијанских комуниста „Тоглијати“?). У Риму сигурно неће изговарати „Бергоглио“, па не морамо ни ми.

Иван Клајн

[Stoundar]

To znači da bi u sljedećem izdanju RJN trebalo preporučiti varijante Franja Josif i Franja Asiški, a isto i u Pxx?

[J o e]

Да.

[расејан]

To znači da bi u sljedećem izdanju RJN trebalo preporučiti varijante Franja Josif i Franja Asiški, a isto i u Pxx?

Хм, ајде да се не залећемо у још један круг, јер ће опет неко да спомене да неко прописује да је једино исправно да се таква имена у српском завршавају на -о, ја ћу да потегнем светог Савоа и пок. Мићоа Орловића и нужно преправљање историје да би се та исправност спровела, онда ће још понеком да се откачи федер, биће брисања порука и све скупа џаба смо кречили.

Елем, нити је Фрања нити Фрањо једино исправно, а што за оног Асишког налазите само једну одштампану референцу и то са -о, шта са тим? Смео бих да се закунем да се у мојим уџбеницима историје спомињао као Фрања. Приде, овдашњи Мађари, док је био обичај да се транскрибују имена (а био је па нестао, немам објашњење), име Ференц су редовно преносили као Фрања, никад као Фрањо, држећи се локалног обичаја а противно свом (у мађарском су јако ретка мушка имена са -а, једино ми Бела пада на ум).

Те је у неким нам крајевима обичај да буде Фрањо, у неким Фрања, и ваљда је ствар некакве одлуке да се изабере које ће да буде у овом случају, а не да се служимо дидактиком за ниже разреде "на шта би то личило када би сви седели на радијаторима?".

[Stoundar]

S obzirom da priznaje oblik Franjo i za korisnike srpskog standardnog jezika, Klajn nije objasnio zašto bi varijanta Franja morala biti difolt, kad god se strano ime prevodi na srpski. Ima li neko provjeren spisak imena dosadašnjih papa? Koristi li se uvijek jedinstven oblik na cijelom govornom području?

[J o e]

Не пише на једном месту само Фрањо Асишки. Волео бих добити поткрепљење из историографије/теологије за Фрања Асишки. У мојим уџбеницима је стајало са -о. Аргумент о некаквом Савоу, Мићоу бесловесан је, као што је био и прошли пут.

Реченица

Завршно „о“ у оваквим именима употребљавамо или за Србе из западних крајева и Црне Горе (Иво Андрић, Симо Матавуљ, Миро Вуксановић…) или за Хрвате, а папа није ни једно ни друго.

у најмању руку је лоше срочена.

Ја мислим да би у Српској, на пример, морало бити Фрањо.

[Belopoljanski]

Какве везе има постоји ли поткрепљење у прошлости?

Да ли овде имамо коначан одговор на питање како би на српском гласило име од којег је Фрања надимак? Ференц, Франц, Франческо, Франциско, Франсиско, Френсис?

Наши западни крајеви обилују личним именима која су заправо надимци латинских и библијских имена: Анте, Јозо, Стипе, Фрањо итд. Нека од тих имена имају своје традиционалне варијанте у православљу (Јозо – Јосиф, Стипе – Стефан, Анте – Антоније), а нека немају (Фрањо). Узмимо хипотетичку ситуацију да у православљу не постоји традиционално име Јосиф, да је оно искључиво католичко, а да Хрвати имају само варијанту Јозо. Да папа узме име Iosephus, да ли би у српском био „папа Јоза“?

Тако мени звучи папа Фрања и зато помало и навијам да снагом силе највиши државни функционери убаце други облик, као што су неки већ кренули са варијантом Франциско. (Узгред, хрватски „Блицеви“ преносе како у Србији одбијамо да папу зовемо Фрањом због асоцијација са Туђманом, него га прекрштавамо у Франциска и Франческа.)