Da, priča u stvari ide ovako: Bošnjaci svoj jezik nazovaju bosanskim, jer hoće tako da pokažu da baš njima pripada Bosna, da su oni autohtoni, a da su Srbi i Hrvati (a pre svega Srbi), sa svojim srpskim i hrvatskim jezikom, uljezi, narodi drugog reda u Bosni. Ako bismo i mi ("mi") prihvatili naziv bosanski, mi bismo prihvatili tu njihovu poziciju kao istinitu. Mi to ne priznajemo. Štaviše, mi mislimo da oni govore srpski jezik (kojegde i da nisu ništa drugo do islamizirani Srbi), ali ako već hoće, mogu da budu nešto drugo, i ako već hoće, mogu da svoj jezik zovu drugačije, ali tim svojim imenom a ne imenom Bosne, jer zemlja Bosna jednako pripada i Srbima (i Hrvatima), koji govore srpskim (hrvatskim) jezikom.
За ово „ми“ и „они“ мислим да си ти увео у причу, па сам ја само наставио са том терминологијом. „Ми“ су, наравно, друштвена заједница којој припадамо ти, ја и остали чланови нашег друштва којима је српски језик матерњи. Никакво племенско разграничавање, ровови, табори и томе слично. Ја бих, најискреније, једног Бошњака пре доживео (и доживљавам) као део те заједнице него неког Србина који је дијалекатски или менталитетски врло удаљен, али ми (ти, ја, сви остали) морамо схватити да су Бошњаци ти који су изашли са тиме да им матерњи језик није исти као и Србима и на то имају свако право. Не са тезом да језик јесте заједнички, али да они не прихватају именовање „српски“ него траже неутралнији термин, не са жељом да се успостави заједнички стандард, већ са тиме да је то матерњи језик једне националне заједнице: у БиХ језик најбројнијег конститутивног народа, а у Србији језик националне мањине, у истом кошу са словачким, македонским, русинским, мађарским, румунским. То је то „ми“, апсолутно без икаквог национализма или националистичке острашћености, „братства“ и сл.
Друго, и то понављам, за именовање матерњег језика Бошњака у српком језику, апсолутно је небитно и то како они свој језик називају и то који политички мотиви леже иза његовог именовања и има ли их уопште. Политички мотиви постоје и о њима се може дискутовати, али они су за питање именовања језика у српском језику ирелевантни и да дискусија може бити само паралелна дискусија. Ево, Хрвати имају сасвим други разлог, а опет раде исто. У хрватској историји књижевности, босанским језиком се назива језик Босне, конкретно језичка варијанта Хрвата у Босни, а пре усвајања јединственог хрватског стандарда. У хрватском стандардном језику термин „босански језик“ је већ резервисан и има своје значење, а матерњи језик Бошњака такође се назива бошњачким, као што је језик Срба српски, Мађара мађарски, а Италијана италијански. Сличан проблем овоме имају и Грци са Македонцима, јер иако ми не знамо за друге Македонце осим словенске нације Македонаца, у грчком језику, традицији и култури, Македонци су грчки становници области „Македонија“ која се својим већим делом налази у Грчкој.
Štaviše, mi mislimo da oni govore srpski jezik (kojegde i da nisu ništa drugo do islamizirani Srbi), ali ako već hoće, mogu da budu nešto drugo, i ako već hoće, mogu da svoj jezik zovu drugačije, ali tim svojim imenom a ne imenom Bosne, jer zemlja Bosna jednako pripada i Srbima (i Hrvatima), koji govore srpskim (hrvatskim) jezikom.
Гледај, морамо разграничити историјску истину од људских права. Ја имам право да променим име, презиме, националност итд. али не могу да променим то ко ми је отац, како се он звао и који су ми датум и место рођења. Такве ствари су објективне чињенице. Нашој страни се не може и не сме замерити бављење историјом и постављање једног логичног питања, ако су територијом средњовековних српских држава и области завладали Турци и ако је током векова православно српско становништво прелазило на ислам, где се данас налазе Срби муслимани? Такве ствари се не могу и не смеју изједначавати са шовинизмом због чињенице да из њих
може произићи шовинизам и што из њих јесте произилазио шовинизам, јер се то не мора десити. Не може се, зарад мира у кући, мењати историја, па да се од Срба, Хрвата и Бошњака правимо као да су у питању Мађари, Румуни и Бугари или да је наш простор некаква Швајцарска. Наш простор је простор агресивних и крволочних људи којима су потребне најминималније разлике како би имали разлог да своју мржњу и агресивност каналишу према неком другом, иначе би је каналисали према себи и својој породици.
Те ствари на страну, ми ако данас признајемо (а признајемо) право Бошњака на национални језик, тај језик третирамо исто као што третирамо мађарски или румунски. Не можемо неговати ту орвеловску
двомисао у којој ће у исто време бошњачки језик бити и наш матерњи језик и матерњи језик неког другог. Још је и добро што се то лудило зауздава, јер исто тако имамо и апсолутно право да смислимо и неки наш назив за национално име Бошњака (као што и они уводе нека своја значења резервисане речи „Србијанац“ и „србијански“) сва је срећа па се ка томе не иде. У српском језику, постоји земља Босна и њени житељи Бошњаци, Хрвати и Срби који имају засебне националне језике. За решење за именовање језика Бошњака није потребна нека виша наука и ту нема шта да им се призна или не призна. На пример, нема говора о томе да ли ми Бугарима признајемо да су Б’лгари и да ли признајемо да је бугарски језик заправо б’лгарски. Одвојен језик, одвојене приче и ћао. Хоћемо заједнички језик јер су нам сва четири стандардна језика на истој основи – скупи мешовит тим стручњака да установе стандард, одреди том језику име и опет ћао. Нема међурешења.